ДА ЛИ ЈЕ НАША ГАЛАКСИЈА У ЦЕНТРУ "ЏИНОВСКЕ РУПЕ"? Звучи апсурдно, али астрономи верују да би то могло бити објашњење за многе проблеме с нашим виђењем свемира

Ова теорија је потенцијално решење за „Хаблову тензију“ и могла би помоћи да се потврди права старост нашег универзума, која се процењује на око 13,8 милијарди година.

Најновије истраживање, представљено на Националном астрономском састанку (НАМ) Краљевског астрономског друштва у Дараму, показује да звучни таласи из раног универзума - „звук Великог праска“ - подржавају ову идеју.

Хаблову константу је први предложио Едвин Хабл 1929. године како би изразио стопу ширења универзума. Она се може мерити посматрањем удаљености небеских објеката и брзине којом се удаљавају од нас. Међутим, камен спотицања је у томе што екстраполирање мерења из далеког, раног универзума на данашње време, коришћењем стандардног космолошког модела, предвиђа спорију стопу ширења од мерења у оближњем, новијем универзуму. То се назива „Хаблова тензија“.

- Потенцијално решење за ову недоследност је да се наша галаксија налази близу центра велике, локалне празнине. То би довело до тога да материја буде привучена гравитацијом ка спољашњости празнине, која има већу густину, што би узроковало да празнина временом постаје све празнија. Како се празнина празни, брзина удаљавања објеката од нас била би већа него да празнине нема. То стога ствара привид брже локалне стопе ширења – рекао је др Индранил Баник, астрофизичар са Универзитета у Портсмуту, и додао:

- „Хаблова тензија“ је углавном локални феномен, са мало доказа да се стопа ширења не слаже са очекивањима стандардне космологије у даљој прошлости. Стога је локално решење, попут локалне празнине, обећавајући пут за решавање проблема.

Да би ова идеја била одржива, Земља и наш Сунчев систем морали би да буду близу центра празнине полупречника од око милијарду светлосних година и са густином за око 20 одсто нижом од просека за универзум у целини, сматрају астрономи. Директно пребројавање галаксија, наводи се, подржава ову теорију, јер је густина у нашем делу свемира нижа него у суседним регионима.

Међутим, постојање тако велике и дубоке празнине је контроверзно јер се не уклапа баш најбоље са стандардним моделом космологије, који сугерише да би материја данас требало да буде равномерније распоређена.

Упркос томе, нови подаци које је др Баник представио на НАМ 2025 показују да барионске акустичне осцилације (БАО) - „звук Великог праска“ - подржавају идеју о локалној празнини.

- Ови звучни таласи путовали су само кратко време пре него што су остали „замрзнути“ на месту када се универзум довољно охладио да се формирају неутрални атоми. Они служе као стандардно мерило, чију угаону величину можемо користити за мапирање историје космичког ширења. Локална празнина благо искривљује однос између угаоне скале БАО и црвеног помака, јер брзине изазване локалном празнином и њеним гравитационим ефектом незнатно повећавају црвени помак поред оног који настаје услед космичког ширења. - рекао је др Баник и додао:

- Разматрајући сва доступна мерења БАО у последњих 20 година, показали смо да је модел са празнином око сто милиона пута вероватнији од модела без празнине са параметрима дизајнираним да одговарају посматрањима космичког микроталасног позадинског зрачења (ЦМБ) које је забележио сателит Планк, такозване хомогене Планкове космологије.

Следећи корак је да астрономи упореде свој модел локалне празнине са другим методама за процену историје ширења универзума, као што су космички хронометри.

(Telegraf.rs)