„СУЂЕЊЕ ДЕДАНУ КИМАТИЈУ” У КЕНИЈСКОМ НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ Емоционална ерупција подно поносних планинских врхова

Планина Кенија је вулканског порекла и красе је два препознатљива врха Батиан и Нелин, који изгледају поносно уздигнути, попут стубова. 

По овој планини, име је добила и држава, односно нација која је своју независност извојевала 1963. године. Ерупцију борбе за независност чинила су бројна племена, међу којима су најпознатија Кикују и Масаи, уједињена око идеје да се ослободе британске колонијалне чизме и поносно уздигну на модерном геополитичком тлу Африке, као једни од највећих.

Бројни су трагови и данас ове револуције, назване Мау Мау, по одредима које је првобитно предводио Дедан Кимати. Ухапшен 1956. због поседовања оружја, осуђен је на смрт, а казна је извршена вешањем 1957. То није зауставило борбу, напротив. И у савременим политичким превирањима, Киматијево погубљење често се користило као мотив непоколебљивости народа под планином и заставом Кеније, да се избори за боље сутра. Отуд не чуди што представа „Суђење Дедану Киматију“ Нгугија ва Тионга, у режији Стјуарта Неша, у Кенијском народном позоришту, у Најробију, изазива велик интересовање и одушевљење публике главног града државе старе тек 60-ак година. 

Нгуги ва Тионго је један од највећих афричких писаца. Дуго се котирао и као кандидат за Нобелову награду. Шездесетих је допринео деколонизацији катедри за књижевност у Најробију, учењем о писцима локалних језика, а не на енглеском. Залагао се и за промену театарске парадигме, укључујући публику у представе, избегавајући да подражава оно што је називао буржоаским образовним процесом, који ствара низ звезда и недиференцирану масу њихових обожавалаца.

Сама драма „Суђење Дедану Киматију“ написана је као политички комад који приказује непоколебљивог вођу Мау Мау револуције, спремног да жртвује властитог брата и све оне сународнике плаћене да се боре на страни Британске Источне Африке. Приказује и тежак економски положај, глад међу становништвом, док се банкари и велике компаније богате. У драмском смислу, најизнијансиранији су ликови брата и сестре који се придружују револуционарној борби, како би учинили нешто што би њиховом животу дало смисао. Сви остали приказани су црно-бело, буквално и метафорички. Са тим што у Африци однос боја и њихових значења није исти као у Европи.

За некога ко долази са европског континента, ко је мађу, како сам у Најробију научио да се зову људи „одозго”, био сам веома срећан што сам у позоришту имао прилику да се упознам са богатством и противречностима историје Кеније

Велики куриозитет било је појављивање редитеља представе, па и продуцента, који је не само одржао кратак говор пре почетка, него и одиграо улогу полицијског службеника који је на крају и Киматијев џелат. Питао сам се како је било режирати представу у, рекло би се, класичном европском позоришном маниру, за једног Британца, о злоћудној британској улози у Кенији, и колико је то могло да изазове потребу за својеврсним искупљењем у улози највећег негативца. Поготово у контексту ва Тионгове борбе за деколонизацију културног простора Кеније, па и Африке. Што се самог редитељског поступка тиче, он је готово филмски по својој тенденцији да се догађаји описани у драми представе свеобухватно, без сажимања, и што реалистичније, са бројим ансамблом, масовним групним сценама, све са експлозијама, пуцњевима и хиперреалистичном сценом вешања. Импресивно је и узбудљиво било сведочити реакцијама из публике, која је са много гласног испољавања емоција, на моменте као на стадиону, пратила развој догађаја. 

За некога ко долази са европског континента, ко је мађу, како сам у Најробију научио да се зову људи „одозго”, био сам веома срећан што сам у позоришту имао прилику да се упознам са богатством и противречностима историје Кеније. У једном тренутку, кулисама доминирају поменути планински врхови, Батиан и Нелин, док се брат и сестра спремају на пут до Најробија, на суђење Киматију, у покушају да превазиђу све препреке и допринесу његовом ослобођењу. Сви глумци су играли изузетно живописно и уверљиво, баш какви су и људи које сам упознао у Најробију, а политички говори Дедана Киматија у затворској ћелији, пред судом и својим народом, одзвањали су застрашујуће у тренуцима дан, два након великих протеста у Кенији против актуелног режима. 

Не бојим се смрти, бојим се заборава! – узвикује Кимати у представи, мислећи на идеје слободе и правде, угрожене и под новим обликом колонијализма – диктатури капитализма и правила његових владајућих елита.