ПЛАСТИКА ЈЕ ДОШЛА ДО ДНА! Наночестице пронађене 4.500 метара испод ПОВРШИНЕ ОКЕАНА, a један детаљ и даље остаје мистерија!

Само у површинском слоју северног Атлантика процењује се да плута 27 милиона тона нанопластике, а мерења указују да нанопластике има више него микропластике у светским океанима.

Ово су два резултата нове студије објављене у часопису Nature, а у оквиру које су вршена мерења океанске воде на 12 локалитета у Атлантском океану, од севера Европе до суптропских вода, пише Клима 101.

Нанопластиком називамо честице које су мање од микропластике, односно мање од 1 микрометра.

Због своје величине, њих је некада било готово немогуће детектовати, али то се последњих година променило захваљујући новим технологијама детекције, пре свега нашим методом мерења испарљивих органских једињења, односно преко „мириса”.

Уз помоћ овог метода, која се стручно назива Thermal Desorption – Proton Transfer Reaction – Mass Spectrometry, већ смо вршили мерења концентрација нанопластике на различитим узорцима широм света, укључујући и у јадранским дагњама.

Последња мерења долазе из вода северног Атлантика, и резултати никако нису охрабрујући.

Нанопластика: Од синтетичких влакана из одеће до загађења на дубинама од 4500 метара

Ова мерења указују пре свега да је нанопластика доминантнији полутант океана од микропластике, што значи да тренутно нисмо ни свесни колико су наши океани загађени честицама пластике.

У површинском слоју северног Атлантског океана, количина нанопластике процењује се на 27 милиона тона, односно 27 милијарди килограма.

У питању су честице полиетилен терефталата (ПЕТ), полистирена (ПС) и поливинил-хлорида (ПВЦ) у значајним количинама, у зависности од локалитета и типа пластике, између 1,5 и 32 милиграма по метру кубном.

Али наша мерења нису открила наночестице пластике само у површинским слојевима океана.

Током истраживања, мерили смо и узорке са дубина и преко 4500 метара, где смо опет детектовали присуство нанопластике: 10 милиграма по метру кубном ПЕТ нанопластике, која највероватније потиче од синтетичких влакана из одеће.

Изненађујући је био градијент загађења у површинском слоју океана. Што смо били ближе континенту, то смо више нанопластике уочавали.

Очекивали смо акумулацију нанопластике у области Северноатлантског вира у поређењу са областима ван њега; међутим, то нисмо уочили у површинском слоју, већ само у дубљим слојевима океана, нпр. на дубини од 1000 метара.

Ово указује на јак атмосферски допринос и редистрибуцију нанопластике на површини океана.

Ова мерења показују колико је загађење честицама пластике распрострањено у нашим океанима. Доминантне концентрације нанопластике, наспрам микро-, указују на још већу опасност од загађења пластиком, јер су ове честице због своје величине посебно продорне и штетне по живи свет.

Истраживања штетности нанопластике су тек у повоју, али до сада су откривени многи њени штетни ефекти за људе, од интерупције полних хормона (нпр. естрогена) до инфламаторног имуног одговора организма.

Како се мери нанопластика?

Приликом мерења, узимали смо пар милилитара узорака воде, које смо филтрирали кроз филтере величине 1 микрометра како би осигурали да само наночестице прођу, а затим смо их сушили у посебно дизајнираним стакленим контејнерима.

Затим смо, постепено подижући температуру, мерили органске јоне у реалном времену како су се ослобађали из узорака – ово је налик мерењу профила мириса.

После тога, користили смо напредну анализу података да идентификујемо различите типове пластике, одвајајући их од сигнала који нас нису интересовали. Једном када бисмо потврдили идентификацију типа пластике, квантификовали смо присутне наночестице и на основу ових мерења правили процене.

Велико изненађење је чињеница да нисмо детектовали нити једну једину нанопластику типа ПЕ (полиетилен)—ни на једној локацији, ни на једној дубини.

ПЕ је веома распрострањен загађивач и често се налази као отпад или микропластика на површини океана. Међутим, ми га нисмо пронашли у фракцији нанопластике ни на једној станици.

За сада, тај резултат остаје својеврсна мистерија. Или је ПЕ измењен до те мере да га не можемо детектовати, или постоје непознати процеси који доводе до његовог релативно брзог уклањања (нпр. минерализација или седиментација).

Нанопластика је озбиљан еколошки проблем који неће тек тако нестати. Против загађења нанопластиком можемо се борити на два главна начина: превенцијом и ублажавањем.

Превенција подразумева смањење непотребне производње (нпр. брза мода) и замену пластике природним материјалима или ефикасним алтернативама.

Овде је важно напоменути једну важну ствар: „биоразградиве” или „компостабилне” пластике често нису добре замене, зато што су обично то само слабије пластике, које се брже разграђују у нанопластику.

Са друге стране, методе за ублажавање последица још увек се развијају и углавном су скупа решења за један глобални проблем. Ипак, неке од нових технологија, ако би се индустријски применила, могу се ефикасно применити на местима с високим нивоом загађења.