Круг од снова

Онда су дошли „студентски захтеви” и аутомобилске сирене возача који су се нашли у чуду да им неко блокира путеве, мостове, булеваре, па чак и тротоаре. На крају, после вишемесечне игре „хоћу изборе, нећу изборе”, стигао је ултимативни захтев – мора се одмах ићи на биралишта! Зашто одмах, ако су студенти и њихови професори који само желе власт, све донедавно били мишљења да „свако ко позива на изборе ради за Вучића”? За кога сад раде?

Биће да то има неке везе с истраживањима о рејтинзима. Али оним правим, која показују константан пад поверења у фамозну „студентско-блокадерску листу”, коју би предводили ректор Ђокић и његове колеге из Прогласа, уз подршку неких бизнисмена и јавних личности. За разлику од оних других, која спроводе фантомске организације, што смо већ много пута имали прилике да видимо. У таквим „истраживањима” опозиција већ годинама доминантно побеђује, а Вучић је увек „у паду”, срозао се на 40, 30 или 20 одсто. А онда, кад избори једног дана стварно дођу и народ искаже своју вољу у гласачким кутијама, покаже се све супротно.

Да би се пун круг бесмисла до краја затворио, недостајала је само још једна карика у том блокадерском ланцу. И она је управо дошла. Предизборни пленуми донели су одлуку – име Александра Вучића не сме да се појављује у изборној кампањи! Никад и нигде. Као што идеолог блокадера и део „дрим тима” са студентске листе Јово Бакић каже, то је „непоменик”. Име му се не сме спомињати нигде, а посебно не на гласачком листићу. Да бисмо били сигурнији у своју победу, не сме да учествује на митинзима, јавним догађајима, приликом отварања бројних фабрика, ауто-путева, нових болница – које је он изградио.

Још од скупа на Ауто-команди, кад је Бакић ударао по патријарху Порфирију („коме неће бити опроштаја”) и председнику Србије („хуља”), док су студенти окретали прасиће и играли колце – све тугујући за 16 жртава надстрешнице у Новом Саду – било је јасно да је елиминација Вучића из политичког живота и изборне трке једини прави „студентски захтев”. Све друго је само бацање прашине у очи. Исто је било и уочи прошлих избора, кад је била актуелна листа „Србија против насиља” и кад је изнет исти захтев. Како се лако направи пун круг – од „патње” за жртвама, до опсесивне жеље да се политички затру једно име и презиме. Вероватно и не само политички.

Захтев постоји и пре тога, бар од 2018. године, иако би, рецимо у Француској, вероватно стрпали у лудницу неког ко би предложио да име Емануела Макрона не сме да се појави на гласачком листићу, чак ни на локалним изборима. Једино се у Србији не сме помињати име човека који је осмислио и спровео политику која је довела до отварања 609 километара нових ауто-путева у последњој деценији. Који је готово утростручио и минималне и максималне зараде у Србији, а стопу незапослености смањио за 300 одсто.

Логика је јасна – како победити човека за чије име и политику сваки пут гласају више од два милиона грађана Србије? Једино тако што више „неће бити ни човека, ни имена”. Што ћемо га протерати из политике, и тако победити. То је, иначе, све популарнији феномен у Европи, а могли смо овај сценарио да видимо и недавно у Румунији.

Али, неће бити у Србији ни овог ни оног „румунског сценарија”, посебно не онаквог какав прижељкују неки у нашем комшилуку и даље по Европи и свету, где много тога Вучићу не могу да опросте. Ни то што тврдоглаво одбија да призна тзв. Косово и „сребренички геноцид”, ни то што не пушта низ воду Републику Српску и стално јој помаже, ни то што сваке године стоји на челу оних који обележавају годишњице агресије НАТО-а и „Олује”. Ни то што не напушта курс сарадње с традиционалним пријатељима, попут Русије и Кине.

Зато је и овог пута већ виђени круг морао поново да буде затворен. Од лажних суза за жртвама трагедије, док плешемо и певамо заједно са Северином и Томпсоном, па преко претњи „корумпираном диктаторском режиму”, све до захтева да се Вучићево име не сме помињати на изборима. И куражићемо се, као и обично, да ћемо га победити и разбити на изборима – али ћемо за сваки случај тражити од странаца да га спрече да на тим изборима учествује. То је, ваљда, тај захтев за „фер и поштеним изборима”, где противника унапред елиминишеш из трке, па га онда побеђујеш. У својим сновима.

Бојан Билбија - Политика