„ЕЈ, САЛАШИ“ МАЈЕ УЗЕЛАЦ НА ЗАТВАРАЊУ ФЕСТИВАЛА ЕВРОПСКОГ ФИЛМА ПАЛИЋ Видети Звонка Богдана

Мира Бањац је и ове година била радо виђен гост, Душко Ковачевић, Светозар Цветковић, Петар Стругар, Јана Ивановић, Маријана Аранђеловић… Били су ту и бројни инострани уметници за које, кад се прославе на међународној сцени, будемо поносни што смо с њима шетали, дружили се, гледали филмове на летњој позорници.

Било је кукњаве на друштвене околности, било је повика „руке су вам крваве“ ка сцени, било је смеха кад је лауреат „Лифке“, а на крају и „Златног торња“, Сергеј Лозница причао о свом филму веома расположен, за претпоставити је, Горким листом или неким другим фаворитом Палића. Сви су били пуни хвале за продуцентску екипу Илије Татића са Отвореног универзитета Суботица, директоре Радослава Зеленовића и Мирослава Мишу Могоровића. 

Топло је око срца када гости хвале домаћине, ваш град, покрајину, земљу.
Највише од свега, ипак, било је филмова. На самом затварању публика се стицала у дугачким редовима. Чини ми се и читава хиљада дошла је да види филм о Звонку Богдану, „Еј, салаши“ Маје Узелац, која је изненадила и публику, и себе, режијом филма о нечему што није бунтовна култура. Међутим, како је и сама рекла, можда баш због тога, или упркос томе, документaрац је деловао више него документaрац.

Настао по сценарију Ивана Кљајића, који је пожелео да нас провоза кроз песме Звонка Богдана као да су његов живот и трка касача. Маја као да је кренула од ове идеје и уз подршку главног протагонисте и неколицина исписника Звонковог живота, не представљајући никога посебно, него желећи да прича буде течна, концентрисала се на кључне „инсерте“ – Сомбор, Београд, Нови Сад и назад, баш на Палић, где Звонко и данас у добром вину чува свој глас. 

И не само свој, него својих деда, својих родитеља, својих музичара међу којима је посебан сегмент филма посвећен Јаники Балажу, чува глас својих коња, свих својих страсти и песама.

Фотографија Јована Милинова и монтажа Ирене Фабри кључни су стилски елементи редитељског поступка. Магнетофон и телевизор у пољу жита, у сред ајнфорта и соба старих војвођанских кућа, по која кафана, ковачница, производња шешира, тамбура и потковица, основни су мотиви који се понављају. У сред њих, као стена, попут неког боемског Џона Вејна, стоји Звонко Богдан и прича. Јури, не зауставља се. А сам у једном тренутку призна, да је веровао како ће све да стане и да се врати старо. Неће.
Ниједна од његових песама није заживела у филму до краја. Чудноват поступак. Вреди се замислити над њим.

У публици, свака песма је отпевана. Изнутра. Могао се чути жамор и опипати емоција.
Када је изашао на сцену, могла се осетити та невероватна харизма. Могуће је да ће људи који су били на премијери причати својим унуцима како су видели Звонка Богдана, једног од последњих песничких бардова 20. века. Сигурно је да ће сви боље да га упознају када виде филм „Еј, салаши“ Маје Узелац.