ИНТЕРВЈУ: ДРАГОЉУБ СТОЈКОВИЋ, ПИСАЦ И СЦЕНАРИСТА Кроз српску тему о универзалним вредностима

Иницијална радња истоимене књиге Драгољуба Стојковића (издавач „Лагуна”) која је сценаристичким радом преточена у филм и ТВ серију, смештена је у 1882, када је Јелена Илка Марковић покушала да убије краља Милана Обреновића у београдској Саборној цркви...

У низу књига, серија, филмова, који се баве историјским наслеђем Србије, евидентне су многе потребе, од њих неке значајније од чисто заводљивих, на трагу су редефинисања вредности националног. Како бисте ви назвали тај логично пробуђени интерес након распада једне веће заједнице у виду Југославије?

- Мислим да се тај интерес може назвати свакојако. Од потребе за доказивањем не знам ни ја чега, ваљда да су наши крв и тло вреднији од других, до пуког профитерства. Углавном тим  редефинисањима националних вредности не верујем јер велика већина дела насталих по националном кључу делује као памфлет. Памфлет је политичка алатка, практично опијат, саставни делови су му једностраност и  пажљиво дозирана неискреност.  Што нас одваја од уметности и оставља само ту заводљивост коју помињете. А, како би рекао комичар и - да не набрајам шта је све још – озбиљни уметник Рики Џервејз, ми још морамо да стављамо упозорење „не пити“ на боце варикине. Људи су већином подложни дејствима памфлета, па чак и већи део оних који варикину не би попили.

Мислим да у распаду Југославије није било логично пробуђених интереса, него је наметана логика унапред припремљених интереса. И ово можда и не би био превелики проблем да ја говорим из позиције ултра-левичара, југоносталгичара и анти-националистичког зилота. Али не говорим. Мислим да национално може бити лепо, добро, корисно, али не бива тако због људске природе о којој и треба да говори свака озбиљна уметност – она је ваљда и полазна тачка и исходиште. Јер, ако прочитате политички програм било које данашње партије, углавном су мед и млеко у питању. Све би било у реду кад би те програме спроводили људи који их не користе као параван.  Дакле, пишући – и роман и серију – покушао сам да говорим о универзалним вредностима кроз српску тему, јер српске теме најбоље познајем. Није моје да одређујем колико је то успешно, али одговорно тврдим да моја прича није памфлет ни у једном свом облику. 

Ваш фокус је до сада, у неколико наврата, била егзактна ера, 19. век, Обреновићи. Зашто баш то?

-Нисам се ја с почетка закачио за Обреновиће, него за Јелену Илку Марковић, атентаторку на краља Милана. Заинтригирала ме је њена судбина, са свим несрећама које су се сручиле на ту жену. Читав њен живот водио је ка неком таквом, залудном крају. Већ сам негде написао да је видим као персонификацију узалудности, а притом мислим да није сама крива за то. И то кореспондира са судбинама многих људи које сам сретао, приватно, или као новинар и као писац. Истражујући случај Илке Марковић, пабирчио сам информације о Обреновићима, добре и лоше, што је довело до тога да их сматрам значајнијом династијом, нек ми Карађорђевићи опросте, а и не морају. Кад сам завршио роман пре скоро петнаест година, нисам имао намеру да се враћам Обреновићима, али се онда појавио покојни Милорад Милинковић са сценаријем за филм о кнезу Михаилу и са идејом да га ја распишем на пет епизода, да би их на крају испало седам. Па сам тако написао и пола серије „Што се боре мисли моје“.

„Седеф магла” прича врло слојевит однос љубави, злочина из страсти, механизама истраге и политичке ситуације и односа моћи. Роман је преточен у серију, а серија у филм. Колико сте као писац задовољни односом романа и његових ТВ и кинематографских исходишта?

- Серијом сам задовољан онолико колико је могуће да аутор буде задовољан. Што се филма тиче, раскошан је, мислим да је одлично одглумљен, снимљен, костими, сценографија, шминка, музика – све то функционише и може чак да се посматра и као некакав продукцијски помак. Уложено је много, и Милорад и ја, као продуценти, нисмо гледали да прво намиримо себе. Новац јесте отишао у серију и филм. Али ја просто знам шта је све избачено да би се врло обимна прича свела на два сата, па ми то смета. Надам се да гледаоцима неће. 

Шта то по Вама чини добар трилер? Може ли се упоредити ваш ранији, новинарски интерес, са оним што сте уткали и у штиво за интерес читатеља?

- Добар трилер је, по мом мишљењу, оно што испадне трилер. Нисам ја сео да пишем „Седеф маглу“ са свешћу да пишем трилер, него роман инспирисан догађајем који ме је заинтригирао. Трилер се десио. Друга два романа која сам написао – од којих један ускоро треба да изађе у издању „Лагуне“ – нису трилери. Тако и као новинар: у једном тренутку био сам уредник тзв. црне хронике и културне рубрике, истовремено.  Свашта ме занима, и наравно да своја интересовања и искуства уносим у оно што пишем. А мислим да на жанру не треба инсистирати, не видим зашто би била потребна било каква ограничења. Издавач после лако може да га разврста у категорију коју сматра најисплативијом. „Седеф магла“ је драма или историјска фикција исто колико је и трилер. 

Чуо сам врло луцидну примедбу да се писци и филмски аутори враћају добу „пре Орвела” зато што тада није било мобилних телефона, камера, ДНК анализа, могло је да се пуши на јавним местима... Ако се слажете да је то бар занимљива опсервација, каква су Ваша осећања у погледу прошлости, а каква у погледу модерног времена и промена у пољу света савременог човека?

- Моја осећања су слична осећањима било ког средовечног човека. Како сам научио у младости, тако волим. Ужасавам се могућности да у кафанама буде забрањено пушење. Требају нам ти бастиони нездравог живота, има довољно места на којима се може бити физички здрав. То јест, може се живети у тој илузији, с обзиром на то шта једемо и удишемо. Не кажем да сам у праву, али ако одеш у кафану и жалиш се на дим, мени то делује лицемерно. Као кад сам у некој емисији о Опенхајмеру чуо да је добио рак јер је пушење више од паклице цигарета дневно дошло на наплату. Додуше, мало је и правио атомску бомбу и излагао се свакаквим радиоактивним супстанцама, али зашто би аутори емисије обратили пажњу на то, па човек је био пушач.  Пушење на јавним местима је, додуше, било могуће и доста после Орвела, а што се тиче камера, телефона, ДНК – па, зависи од писца. Некоме то прија и олакшава му посао, мада је генерално лакше држати истражитеље у заблуди кад немају те могућности. Но, ја не пишем да би ми било лакше, тако да прихватам иновације, а на крају крајева, имам пријатеља форензичара, није ми тешко да дознам шта ми треба, као рецимо чињеницу да на камену не остају отисци.    

Игор Бурић