А у Каћу занат од заборава чува Десанка Танурџија (74), која и данас шије јоргане од вуне ручно, на раму. Као девојчица, с породицом се доселила у Шајкаш 1957. године, а пошто у то време школовање није било обавезно, поготово за женску децу, остала је у домаћинству и већ тада, са својих 11 година, ишла са женама на њиву. Када је имала 19 година, комшиница јој је предложила да код њене рођаке научи да шије јоргане.
– Најпре сам морала да питам оца и матер, а и занат се, знате, плаћао – расположено се сећа Десанка. – Било нас је троје деце у породици, брат се школовао, а отац није имао новца да и мени плати занат. Мајсторица је рекла: „Не, неће платити ништа, а ако научи, радиће код мене шест месеци и то ће бити као да је платила.“ Ја сам то савладала за два дана, била сам упорна јер, ако не научим, то би за мене било срамота, онда је то тако било – да се стидиш комшилука, друштва... И кад сам се доказала, моја мајсторица је потврдила да лепо шијем. Саветовала ме је да будем поштена и увек ћу, говорила је, имати муштерије. Купила је кућу у граду и преселила се, а ја сам је у занату наследила.
Десанка је наставила да шије јоргане, а поред тога радила је и друге послове. У Шајкашу је живела до 1968. године, када се удала у Каћ. Има две ћерке, али оне, као и већина млађих, нису биле заинтересоване да науче занат од мајке.
– Некад су многи наручивали јоргане јер се спавало у ’ладном – каже Десанка Танурџија. – Уз шивење јоргана, децу сам отхранила, ишла сам да радим на економију, и у циглани сам радила 16 година... Нисам сваки дан имала посла око јоргана, а да јесам, не бих ишла на друга места, само бих се тиме бавила. Ипак, више волим да шијем ручно него за машином. Могла бих да шијем 24 сата, само да устанем, попијем воду и нешто поједем, и опет да седнем.
Док о томе говори, спознају се и осећају Десанкина енергија, спремност и љубав према послу шивења јоргана. Сваки убод је на свом месту и све је урађено врло прецизно. Ако би се шило без прекида, јорган је, по речима Десанке Танурџије, могуће завршити за дан, без обзира на димензије. Данас их слабо наручују, те сашије можда највише десет јоргана годишње. Један јорган дужине два метра и ширине 160 центиметара кошта око 2.000 динара. Купци доносе свој материјал. Две су врсте вуне – оштра (босанска) и мека (бачка), а јоргани буду од платна или свиле. Вуна се пере и поново употребљава.
– Вуна може да се стави у yак и опере у машини или у кориту, као некад – потврђује Десанка. – Иначе, знају људи за мене. Имала сам поруyбине и за Немачку, били су одушевљени, захваљивали су од неба до земље. Најбоље је радити с платном. Највећи број јоргана које сам шила за једну особу је 20. Цео живот сам провела у раду. Иако данас нема толико поруyбина, мени није досадно. Имам башту, мало живине, одем код ћерке у град... Ко хоће, увек ће пронаћи начин да проведе време. Млађима бих поручила да треба да се ради. Највише сам се жртвовала и радила због деце, али верујте да се не кајем и само нек су ми живе и здраве.
Б. Павковић
