Тако се у Основној школи „Вељко Петровић” у Бегечу ђаци могу определити и за Клуб читалаца, који је осмислила наставница српског језика Весна Јандрић. Настао је с идејом да се окупе ђаци који стигну у више разреде, односно пети и шести, те су они и примарни чиниоци Клуба и оптимално их има око 15. Присутни су и седмаци и осмаци, али у далеко мањем броју.
– Децу треба што више подстицати да читају, не би ли у тако раном узрасту развила љубав према књигама јер, „натерани” да читају лектире, то и нису потпуно у могућности – рекла је Весна Јандрић. – Идеја је да се на почетку сваког месеца заједнички одабере неки наслов који ће они прочитати, а који ћемо касније, на крају месеца, заједно продискутовати, тако да књига на крају буде разумљива свима. Трудила сам се да то буду савремени домаћи писци за децу, уз које су присутни интересантни класици, попут Шерлока Холмса. Осим дечјих књига, анализирали смо и оне које се у први мах чине као да су књиге за децу, али ипак то нису, не бисмо ли уочили и те потенцијалне разлике.
По њеним речима, да би деца на интересантан и забаван начин разумела одабрану књигу, хтела је да буде креативна, осмисливши разне игрице, кроз које се прожимају питања и одговори. На тај начин се и разговара о књигама, а уједно и учи о заузимању сопствених критичких мишљења и ставова.
– Игрице су углавном у виду картица које направим и садрже питања и одговоре везане за одабрану књигу – рекла је Весна Јандрић. – С једне стране картице је питање, а с друге су други одговори, тако да, када поседамо у круг, неко прочита питање, а код другог учесника је потенцијални одговор и на тај начин се међусобно надовезују и уче. За неке наслове им направим „Powerpoint” презентацију, па рецимо повезују јунаке с њиховим средствима помоћу којих се боре, или им некад правим асоцијације. Чини ми се да сам највише добила када је Клуб читалаца у питању – њихово критичко мишљење. Моје очекивање је да, када изађу из школе, имају мало јачу општу културу да би могли парирати градској деци, а између осталог, и да не долазе у школу само да би добили оцене већ да им стварно направимо нешто што је интересантније и другачије.
Ђаци за катедром
Како је рекла наставница српског језика у ОШ „Вељко Петровић” у Бегечу Весна Јандрић, у новембру су, на Митровдан ђаци током целе недеље имали улогу наставника.
– То се обично ради када је Дан просветара, али сам ја то проширила на целу недељу – рекла је Весна Јандрић. – Јавила су се деца која су желела да буду предавачи, помогла сам им око припрема, дала теме и објаснила да то треба да буде забавно, али и да носи одређену дозу одговорности. Неки су правили презентације, други су предавали само уз тааблу и разговор, али мени је било посебно интересантно то што су били на висини задатка и озбиљно су схватили своју улогу наставника. Како каже, другари су се такође веома трудили да им час успе и стално су дизали руке, запиткивали и интересовали се за дате теме. Уопште их нису штедели, у смислу ако им нешто није разумљиво или нека реч нејасна, питали су без устручавања.
До сада су у Клубу прошли девет наслова. Неки од њих су „Сања” Моме Капора, „Књига за Марка” Светлане Велмар Јанковић, затим „Баскервилски пас” Артура Конана Дојла, „Сенка” Мајкла Морпурга као и „Мој дека је био трешња” Анђеле Нанети, “Загонетне приче” Уроша Петровића и слично.
Марија Ђилас, Никола Николић и Страхиња Николић, који похађају шести разред, сложили су се у томе да је књига Анђеле Нанети „Мој дека је био трешња” на њих оставила најснажнији утисак јер је пуна емоција и тако лепо описује живот једног дечака и невероватну љубав у породици.
Како каже наставница Весна, чак су и за зимски распуст деца изразила жељу да дођу у Клуб и прођу књигу Јасминке Петровић „Најужаснији дан у мом животу”, што ће вероватно и урадити.
И. Миклоши
