Бошковић наставља причу о једном од наших најбољих комедиографа, додајући да је живео од 1843. до 1875. године. У сарадњи с тим удружењем, лист „Дневник” ће објављивати приче и занимљиве анегдоте о историји и архитектури града, знаменитим људима, гастрономији, као и о скривеним или заборављеним пределима који красе Српску Атину.
Овог пута реч је о Кости Трифковићу, по ком је у Новом Саду назван и трг у центру града – Трифковићев трг. Срђан Бошковић причу започиње информацијом о томе да је Коста Трифковић од рођења био хром у једну ногу, а да му је током буне изгорела родна кућа.
– Коста Трифковић је у гимназији почео да пише поезију, угледао се на Бранка Радичевића, а прихватио је и Вуков правопис – наводи Бошковић, и додаје да је у Пешти започео свог првенца, „Шегрта Божу”, којег никада није завршио. – У Нови Сад се вратио 1861. године, за прославу 100 година од рођења Саве Поповића Текелије. Под утицајем литературе, а духу романтизма и у чежњи за морем – уписао је Поморску школу у Ријеци и путовао на релацији Трст–Одеса. Након две године, разочаран у поморски позив и нарушеног здравља, вратио се у Нови Сад.
Како даље наводи, Коста Трифковић је 1867. године у Кошицама завршио Правни факултет и у неком тренутку у Новом Саду постао велики бележник уместо Лазе Костића. По речима Срђана Бошковића, Коста Трифковић је тада постао члан Позоришног одбора и потпредседник Матице српске. Нажалост, како Бошковић истиче, Коста Трифковић умро је у 32. години и био искрено ожаљен од свог родног града. Он наводи да је Трифковић написао многе посрбе, али да није дословно преводио дела, већ је само узимао идеју, а остало сам стварао.
„Брате Ђуро, ма пусти ме, све је то само глума”
Срђан Бошковић наводи да је Коста Трифковић имао сина Ђуру, који је по струци био доктор, а који је био повезан и са Српским народним позориштем јер је, како каже, био његов управник. Бошковић истиче да је остала упамћена његова анегдота с Пером Добриновићем, који му је био веома добар друг.
– Пера је био на бини и глумио, у неком тренутку пола лица му се скупило у грчу бола, а друга половина се искривила у осмех. Ђури се срце стегло јер је препознао инфаркт те је одмах скочио на бину да помогне пријатељу у невољи. У том тренутку му је само Пера рекао „Брате Ђуро, ма пусти ме, све је то само глума” – открива Бошковић.
– Коста Трифковић је, после Јована Стерије Поповића, један од наших најбољих комедиографа – наглашава Бошковић. – Био је најбољи ђак Велике православне гимназије, данас Гимназије „Јован Јовановић Змај” у Новом Саду. Касније се школовао на факултетима у Дебрецину, Пешти и Пожуну. Био је и градски фискал, првобранилац у Новом Саду, сјајан гимнастичар и мачевалац. У својим комедијама дехероизује војвођанску омладину, високе циљеве које је поставила себи шездесетих година 19. века и шта је радила крајем тог века. Позоришни рад узео је маха крајем његовог живота. Једно за другим написао је петнаестак позоришних дела.
Срђан Бошковић напомиње да су код Трифковићевих дела најбоље мале комедије, обично у једном чину, у којима је, како каже, представљао друштво у Новом Саду око 1870. године, као и живот малих људи с великим страстима.
К. Ивковић Ивандекић
