Она за „Дневник” открива да се, када се крене од Кеја ка Дунавској улици, поред Музеја Војводине импресивне архитектуре, налази један скривени бисер који свакоме може да украде пажњу, те додаје да се у ограђеном простору испред улаза у Музеј налази археоботаничка башта, која је, како каже, јединствена не само у нашој земљи већ и у читавој југоисточној Европи.
Слађана Велендечић наводи да археоботаничка башта постоји од 2011. године, када је Музеј Војводине припремао велику археолошку изложбу „Господари глине и жита”, у чијој реализацији је учествовао и археоботаничар са задатком да посетиоцима дочара укусе и мирисе праисторије.
– Управо тада засађена је и прва биљка – једнозрна пшеница, која се на простору Војводине гајила пре 10.000 година, а чије семе је стигло из банке семена у Израелу – наглашава наша саговорница. – Већ после прве жетве, која је изведена, како другачије него реконструисаним бронзанодопским српом од јеленског рога са сечивом од кремених ножића, идеја да се тај засад од једног квадратног метра претвори у археоботаничку башту је рођена.
По речима наше саговорнице Слађане Велендечић из УТВНС-а, када археоботаничар Александар Медовић нађе и засеје древно семење, он проучава и његов изглед и намену, али формира и музејску банку семена у којој се семе не мери тонама, а ни килограмима, него се броји свако драгоцено зрно да би се тај сегмент наше прошлости сачувао, а прошлост сама што прецизније интерпретирала. Она наводи да му у интерпретацији помажу сазнања и многих других дисциплина, не само везаних за пољопривреду и ботанику него често у помоћ мора да позове и лингвисте.
– Једном приликом помогли су да открије чак и да бајка о чаробном пасуљу заправо говори о чаробном бобу, који се изгубио негде у преводу, али се шепури у археоботаничкој башти – открива Велендечић. – Помажу му и експерти за исхрану, али и за припрему хране, јер понекад плодови бербе и жетве из баште заврше у лонцу да нам помогну да и физички осетимо укусе и мирисе прошлости.
Пролазећи туда, Слађана Велендечић наводи да постоје велике шансе да у башти, са шеширом, кантицом и мотиком, пролазници затекну археоботаничара Александра Медовића који свачију радозналост може наградити мноштвом интересантних прича о биљкама из те необичне баште, о биљним културама којима је човек почео природу да прилагођава себи и својим потребама. Како наводи, Александар Медовић свакоме објашњава да је археоботаника дисциплина која проучава биљне остатке на археолошким локалитетима и утврђује значај појединих биљних врста за живот људи у прошлости.
– Древно семење, најчешће угљенисано, које се ископа на археолошким локалитетима, тај археоботаничар покушава да нађе у банкама семена по читавом свету, али и на терену, у различитим деловима Војводине, али и читаве наше земље – објашњава Слађана Велендечић. – Нешто нађе лако, нешто мало теже па је, на пример кукољ, коров који смо успешно истребили, данас веома тешко наћи, као да од њега оста само, свима знана изрека „У сваком житу има кукоља”. Неке од биљака кроз историју васкрсавају, као на пример крупник, који данас сви познају као спелту или ланик, који је извор биљне масноће, али се данас користи као сировина из које се добија керозин. Просо се такође, дуго заборављено, вратило у исхрану на велика врата.
Како наводи Слађана Велендечић, данас у башти има око 50 различитих биљака – пет врста неолитских житарица, махунарки, уљарица из истог периода, самониклог воћа, лековитог биља, али и корова. Она истиче да је све то у једном тренутку расло по војвођанској равници за коју се, како каже, храбро може рећи да је одувек била житница Европе, захваљујући мочварном подручју богатом водом и лесним терасама на којима је данас једно од најбољих земљишта на свету – црница или чернозем. Чак и у овим необичним, пандемијским временима, Слађана Велендечић истиче да заинтересовани могу пратити дешавања у археоботаничкој башти путем интернет странице Музеја Војводине: https://www.muzejvojvodine.org.rs/index.php/arheobotancka-basta-u-muzej….
– За разлику од свих других археоботаничких башти, а у читавом свету их је тек неколико, ова новосадска је у самом центру града, лако ју је посетити и у реалном времену видети како изгледа биљка која постоји још од праисторије, како расте, развија се, какав јој је лист, плод, цвет, али и укус – наглашава Слађана Велендечић, и додаје да је циљ виртуалне баште да забележи и документује раст и развој биљака „од сетве до жетве”. – Циљ је такође и да та сазнања приближи, а речник прилагоди широј публици. Описи садрже најбитније карактеристике одређеног таксона; латинско име, народно име, опис биљке, наводе о употреби биљке од прошлости до данас, као и податке о томе на којим археолошким локалитетима и у којим периодима су пронађени угљенисани/минерализовани остаци биљака.
К. Ивковић Ивандекић
