Професионално се бавим јапанским џијуџицуом одмалена, то је спорт који ме тренутно стипендира и могу рећи да живим од њега, казао је Иван дела Кроче.
Највеће достигнуће му је, додао је, Сениорско првенство света у Абу Дабију лане, где је освојио треће место, што је уједно прва сениорска медаља у том спорту за Србију.
Иван се такмичи и тренира у новосадском клубу „Студент”, а на светској ранг-листи заузео је четврто место у категорији до 69 килограма, за коју се сваке године на турнирима и такмичењима прикупљају бодови да би се одбранио постојећи пласман, или постигао бољи.
Иако тренирам џијуџицу, такмичим се и у џудоу и самбоу, рекао је Дела Кроче.
Како је додао, осим такмичења, држим тренинге малишанима у Џудо клубу „Војводина”, подељеним у две групе, једна од три до седам година, с којом се ради развојна гимнастика, односно школица спорта, док друга група деце узраста од 9 до 14 година тренира џудо.
Заједно с тренирањем и такмичењима, Иван дела Кроче стиже и да студира, те тренутно похађа трећу годину на Факултету спорта и физичког васпитања у Новом Саду. У својој каријери, учествовао је на више висококотираних такмичења, од којих је једно било у немачком граду Ханау, где је у категорији до 69 килограма освојио бронзу, што је такође прва сениорска медаља у гренд слему за Србију.
Постоји неколико типова људи, па неко не ужива у самом тренингу, а воли такмичења, објаснио је Иван дела Кроче.
По његовим речима, сами тренинзи за њега представљају велику сатисфакцију, ужива у зноју и умору, те тренирање не осећа као обавезу, већ је то стил живота, а уколико освоји нешто на такмичењу, тај осећај постаје још више посебан.
Како је Иван казао, постоји много добрих страна џијуџицуа – путовања, упознавање великог броја људи и склапање мноштва нових пријатељстава широм света.
Такмичим се у контактном спорту, што значи да се учесници у борбама повређују, казао је Дела Кроче.
То му се, како каже, десило небројено пута, те је, од већих повреда, било напуклих пршљенова, покиданих тетива у рамену и неколико пута је ишчашио колено, а мање повреде се не броје.
Опоравак траје кратко, повређени делови тела се имобилизују и настављам тренинирање, вели наш саговорник.
Свако велико такмичење има пет или шест интензивних борби у једном дану, с кратким прекидима за одмор од око пола сата, а то време зависи елиминационих рунди, па како се смањује број такмичара, та пауза постаје све краћа.
Када сам био млађи, борбе на такмичењима су ми доносиле стрес и оптерећење, а сада у њима уживам, рекао је Дела Кроче.
Доста времена је, додаје, провео на струњачи тренирајући, па је почео да верује себи и свом телу.
Сада се осећам слободно док тренирам, а борбе ме чине јачим и представљају круну уложеног труда, каже Иван.
Увежбавањем тело учи да прави механичке потезе у одређеним ситуацијама, а како је Иван казао, глава ипак мора бити хладна и потребно је тактичко размишљање, али што се тиче технике и удараца, они се већ дешавају аутоматски.
Д. Андулајевић
Пројекат „Спортом до здравља” суфинансирао је Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац
