ЗАНАТ ОД ЗЛАТА: Драганина прича о љубави, храбрости и хлебу
Вероватно би се већина мајстора пекарског заната сложила са оценом да је горча страна овог посла прерано буђење и одлазак на посао, а слађа свакако чињеница да пекар некоме свакодневно пружа свежу намирницу, јединственог мириса и укуса звану - хлеб.
Наша саговорница, Драгана Јелача Галић две и по деценије је у пекарском послу, а све је почело када је након породиљског одсуства са 22 године прихватила кумов предлог да се запосли у пекари „Крости“.
- Тада, са завршеном средњом економском школом и дипломом трговинског техничара, нисам имала баш никаквог искуства са пекарама, али као неко ко је по природи борац, прихватила сам изазов – почиње своју причу о уласку у пекарски посао Драгана. – Кренула сам као продавачица, да бих временом наставила рад у канцеларији на административним пословима и на крају задобила поверење да практично водим целокупан посао. Убрзо сам схватила да ме пекарски занат баш привлачи, па сам полако, из дана у дан, почела да откривам његове тајне и савладавам вештине и тако стичем неопходно искуство које ми данас много значи.
Переца и јогурт
Занимљиво је да, упркос томе што води пекару, Драгана у исхрани ретко користи тестенину и пецива.
- Када се зажелим, онда највише волим да поједем реш перецу и попијем јогурт - каже Драгана.
Нема сумње да би многи у њеној ситуацији пре или касније одустали, али је Драгана очигледно имала одличан предосећај и процену за ову врсту заната.
- Пекара за коју сам тада радила имала је четири-пет објеката у граду и сваки од њих сам свакодневно обилазила што ми је помогло да временом савладам све сегменте организације које захтева рад у овој делатности. Зато сам се пре седам година и одлучила да покренем сопствени посао. Заправо, у сарадњи с ортаком Јевтом Максимовићем, отворили смо заједничку пекару „Аница“ (име дато по његовој ћерки) која се налази у Улици Данила Киша 7. На тој адреси пре нас се налазила пекара „Браћа“, чији су власници посао преселили у Футог.
Заједнички посао не донесе увек очекиване резултате, али Драгана каже да је у том тренутку такав избор био идеалан.
- Јевто је знао све у вези с производњом, а ја сам бринула о осталим сегментима и та комбинација показала се као веома успешна за почетак – вели Драгана. – Заокружили смо пекарску причу, али смо се у старту суочили с потешкоћама. У исто време завладала је пандемија корона вируса. Као власници нове пекаре, нисмо имали право на грешку. Требало је стећи поверење муштерија у делу града где све врви од пекара, бургеџиница, објеката брзе хране и домаће кухиње. Но, веровала сам да се у оштрој конкуренцији можемо изборити, али само ако се ослонимо на квалитет, што су наше муштерије временом препознале.
Драгана каже да је толико заволела пекарски занат, да јој је посао буквално прерастао у љубав.
- Некима ће можда зазвучати чудно, али сам комплетну пекарску производњу савладала за два месеца – истиче наша саговорница. – Истина, у производњу бурека нисам се упуштала, али када је о врстама хлеба, пецивима и колачима реч, апсолутно стојим иза изреченог. Када смо први пут дошли у ситуацију да потражимо замену док је пекарски мајстор одлазио на годишњи одморс, без устручавања сам се понудила да то будем управо ја. Моја ортак се зачудио, али сам била уверена да могу у великој мери да га успешно заменим, што се показало као тачно, јер сам савладала комплетну производњу, од кифле до хлеба. Иначе, правог мајстора је тешко наћи, упркос томе што је пекарски посао добро плаћен.
Шаролик је круг муштерија који купују у „Аници“, а Драгана каже да су им најчешћи гости ђаци и студенти из оближњих школа и приватног факултета, али и запосленици околних фирми, као и становници који живе уз овај део оближњег Булевара ослобођења.
- Брзо смо постали препознатљиви по домаћинским производима без адитива и вештачких боја и арома, а то наше муштерије цене и остају нам верне – истиче Драгана. – У великој мери користимо хељду и раж, а имам утисак да се у „Аницу“ купци најрађе враћају због домаће гибанице, бурека са пилетином и гарнираних сендвича, које старији Новосађани редовно пореде са чувеним сендвичима из некадашњег ресторана „Загреб“. Што се слатког програма тиче, ту бих свакако издвојила лење пите са вишњама, бундеваре, урмашице и штрудле с маком. Такође правимо и торте по наруџбини, за чега поседујемо неопходан сертификат.
Хроно славски колач
И у пекару „Аница“ долазе муштерије који имају посебне прохтеве.
-Један човек сваке године наручује хроно славски колач – каже Драгана. – На нама је да му жељу максимално испунимо, а према свему судећи, у томе и успевамо.
У пекари „Аница“ поред Драгане и Јевта, засполене су још две продавачице и спремачица. Све производе месе и праве на лицу места и пакују у фрижидере, па према потражњи пеку одређену количину, јер како Драгана, напомиње, правила нема. Међутим, важно је да је увек све свеже и вруће, што муштерије вреднују, као и радно време, јер су им хлебови, пецива и колачи у понуди свакодневно од шест сати изјутра до девет часова увече.
- У једно сам сигурна, а то је да свака пекара превасходно у понуди мора да има квалитетан хлеб – тврди Драгана. – Поред наших хлебова од ражи и хељде, издвојила бих бели бакин хлеб који је специфичан по томе што се дуго пече, док нам муштерије нарочито хвале ћебату, у којој је наглашена нота маслиновог уља и медитеранских зачина.
Драгана каже да би свакако било лакше када би имали сопствени локал, јер новац који издвајају за закуп, струју, зараде и доприносе запослених, захтева огроман трошак, али одустајања нема!
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина пресс, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.