Тадашња политичка сцена била је другачија него данас, али и околности у којима су се избори одржавали, имајући у виду да је у околним републикама бивше СФРЈ беснео рат, а Србија, односно Савезна Република Југославија суочавала са највећом инфлацијом у њеној историји.
Занимљиво је да су се избори одржали 364 дана након председничких избора (20. децембра 1992.) на којима су се суочили Слободан Милошевић, кандидат владајуће Социјалистичке партије Србије и Милан Панић, кога је подржала опозиција окупљена око ДЕПОС-а.
Међутим, осам месеци пре тога (априла 1992. године) одржани су, такође, избори, али парламентарни и та влада није потрајала, па су грађани Србије ишли поново на биралишта. Избори за 19. децембар 1993. године расписани су 20. октобра, након кризе изазване расколом између владајуће СПС Србије и Српске радикалне странке која је давала подршку мањинској влади на чијем челу се налазио функционер СПС Никола Шаиновић.
Незадовољни због политике СПС према Србима у Босни и Херцеговини радикали предвођени Војиславом Шешељем покренули су причу изгласавања неповерења влади. Међутим, председник Србије Слободан Милошевић предухитрио је радикале, распустио Скупштину Србије и расписао изборе за 19. децембар.
На тим изборима учествовале су 84 изборне листе, али као кључне су се издвојиле владајућа Социјалистичка партија Србије, Демократски покрет Србије ДЕПОС (Српски покрет обнове, Нова демократија, Грађански савез Србије, Српска либрална странка, Народна сељачка странка) који је предводио председник СПО Вук Драшковић, СРС са Војиславом Шешељем на челу, Демократска странка коју је предводио Зоран Ђинђић, те Демократска странка Србије, која је тада први пут самостално наступила, коју је предводио њен председник Војислав Коштуница.
Све ове листе прошле су изборни цензус од 5 одсто, а као странке мањина у Народну скупштину републике Србије ушли су Демократска заједница војвођанских Мађара с њеним лидером Андрашем Агоштоном те Коалиција Партије за демократско деловање и Демократске партије Албанаца. Испод цензуса, између осталих остали су Народна странка Милана Парошког, и Странка Српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана.
Избори су спроведени по пропорционалном изборном систему са девет изборних јединица, а тај систем одговарао је владајућој странци, јер је са освојених 36,65 процената гласова добила 123 од 250 посланика.
Социјалистичка партија Србије добила је 1.576.287 гласова, односно 36,65 одсто и 123 мандата. ДЕПОС − Уједињена опозиција добила је 715.564 гласова, 16,64 процената и 45 мандата. Трећепласирана Српска радикална странка освојила је 595.467 гласова, 13,85 посто и 39 мандата. Радикали су само годину и по дана раније освојили преко милиона гласова, али је након разлала са социјалистима почела медијска кампања против њих, па им је снага међу бирачима преполовљена. Демократска странка на изборима за Никољдан освојила је 497.582 гласова, 11,57 процената и 29 мандата, а Демократска странка Србије 218.056 гласова, 5,07 процената и 7 посланика. Демократска заједница војвођанских Мађара имала 112.456 гласова, 2,61 посто и 5 мандата као мањинска странка, а Коалиција Партије за демократско деловање и Демократске партија Албанаца добила је поверење 29.342 бирача, што јој је донело два посланичка места.
Као и претходне, изборе су бојкотовале странке које репрезентују Албанце са Косова и Метохије, који су чинили око 17% становништва Србије.
Иако је опозиција имала тесну већину, упркос пола милиона гласова више од социјалиста добијених на изборима, после избора је коалицији око СПС-а успела је да формира нову власт.
Наиме, њима је фалило 3 посланичка места за скупштинску већину. После преговора је Нова демократија, која је на изборе изашла као члан опозиционе коалиције ДЕПОС, са својих 9 посланика склопила договор са СПС-ом, чиме је омогућена тесна већина од 7 посланика.
На тим изборима, као кандидат за посланика Српске радикалне странке, нашао се и студент правног факултета Александар Вучић, док је испред Демократске странке један од кандидата, такође студент, био Горан Весић.
У односу на оно време, странке које су тада биле доминатне у политичком животу данас или не постоје, или су на политичким мергинама, изузев СПС-а. Мада, након ових избора, и они су на једноцифреној подршци бирача.
Демократска странка је чланица коалиције Србија против насиља, Српски покрет обнове члан коалиције „Александар Вучић - Србија не сме да стане”, док је Демократска странка Србије променила назив и сада је Нова демократска странка Србије, и чланица је коалиције НАДА која ће бити парламентарна у нвом сазиву скупштине, као и представници ДС и СПО.
Једна од тада најјачих страка, Српска радикална странка, након ових избора, неће имати своје представнике ни у Народној скупштини, где нису били ни у прошлом сазиву, ни у Скупштини Војводине, где су били до ових децембарских избора.
Погледајте како су изгледали предизборни спотови странака уочи избора 1993. године.
