Панаотовић: Kад Eпштајн и Mилошевић скончају у затвору, онда су то самоубиство и природна смрт, кад Неваљни сконча, онда је реч о ликвидацији

Аутор ових редова као јавни делатник и социолог противи се начелно утамничењу и робијању политичара због њихових идеја и отпора владајућем режиму било где у свету. Да нагласимо на почетку, да не буде никаквих недоумица.
28-bojanpanaotovic-blu_004
Фото: Дневник (Б. Лучић)

Тако је и сужањство Неваљног било неприлично и лоше. Смрт у затвору политичких затвореника најтамнија је мрља за било који режим било где у свету. И надајмо се да се око реченог саглашава 99% демократски настројених људи цивилизованог света. Оно што међутим ових дана боде очи трезвеном посматрачу светске политике јесу фамозни двоструки стандарди или различити аршини. Тако да ваља поставити питање како је то грозно када опозиционари заврше иза решетака у Русији, а није грозно гледати трагичну судбину Џулијана Асанжа? Сам Асанж, жестоко нарушеног здравља лишен свих људских права и достојанства , најпре је живео годинама у еквадорској амбасади дочим сада труне у затвору а све због вербалног и интернет деликта, то јест Викиликс депеша. Или, ваљало би да чујемо одговор како је то смрт хашког затвореника Слободана Милошевића била изненадна и природна, аутоматски и без знакова навода, а смрт Неваљног је аутоматски политичко убиство. Или како је то самоубиство педофила и злочинца Епштајна чија пресуда је могла са собом да повуче у бездан многе утицајне личности естаблишмента, заиста суицид који је у затвору могућ упркос сијаст сумњивих и неразјашњених околности које су ту смрт пратиле, почев од тога да један од стражара у смени када се десила спорна смрт није био регуларни затворски чувар, па надаље. Такође, занимљиво је слушати део интелектуалаца са простора бивше Југославије када говоре о Титовом времену као Перикловом добу југословенских народа, а то су углавном исти људи који јуче и данас изражавају констернираност због смрти Неваљног, а који истовремено заборављају све оне жртве Голог отока и свих других југословенских казамата у којима су животе изгубили многи политички затвореници. Милован Ђилас, Михаљо Михајлов, Владо Дапчевић, Момчило Јокић, Војислав Шешељ… само су неки од чувених Титових затвореника који су због политичких идеја робијали годинама а главу нису изгубили само утицајем фактора среће или међународног притиска. Аутору ових редова лично је Михајло Михајлов сведочио да је под тешком упалом плућа, сигурну смрт у затвору избегао само наклоношћу једног затворског чувара… Овим текстом не желимо ни на који начин да релативизујемо ужасну чињеницу да је један млад човек умро у затвору у ком није ни требало да буде због својих политичких ставова, али изражавамо дубоко неслагање са селективним приступом и двоструким стандардима. Дакле, ако је сумњива смрт Неваљног, сумњива је и Милошевићева и Епштајнова. Ако се крше људска права грозно је кад се крше и у Русији и у Америци и на Балкану.

Војвођанске вести

EUR/RSD 117.1400
Најновије вести