Пише: Милорад Бојовић
Мада то не разуме, Драган Ђилас је дао одговор на питање, зашто стално губи изборе, и нема никакву шансу да на њима икад победи. Колико год покушавао да 100 минус 20 минус 20 одсто представи као свој пословни успех, заправо је потврдио да је корупција уништила Србију. Истовремено је показао како би изгледало уређивање јавног сервиса када би их то запало. То чак не би био ни привид мита о објективном новинарству. Некадашња звезда РТС-а којој је, куну се запослени у јавном сервису, блаженопочивши Александар Тијанић у бубицу говорио којим питањима да „откључа” госте, својевољно је пристала да буде лични Ђиласов рекламни агент.
Проблем је у томе што такво виђење новинарства дели и остатак опозиције. Неспособни да схвате да се политички просперитет заснива на етичким принципима више него на агресији, Ђиласови саборци грађане настоје да убеде у своју безгрешност. А уколико не прихвате ту њихову ретуширану верзију - као алтернативу им обећавају улицу!
Исувише слаби да би оспорили Вучићеве резултате, још очигледније неспремни да јасно испоље сумње у своје капацитете и добре намере, они оптужбама о цензури и лошим изборним правилима покушавају да замагле и од бирача скрију кључну чињеницу - да решења која нуде нису заснована ни на једној здраворазумској, још мање етичкој политичкој идеји. И да, шта год причали и радили, оних 20 одсто представља суштину њиховог бављења политиком и бизнисом.
Свака фрустрација, пре или касније постане очгиледна. Незгода с фрустрацијама је у томе што се никада не тумаче и не анализирају рационално. Превазиђени политичари без концепта не разумеју да не могу да врате клатно часовника 20 година уназад. Срби не могу да забораве угашене фабрике. Украдене паре. Међународна понижења. Не могу да опросте дванаест украдених година живота. Они неартикулисана хвалисања својих економских yелата тумаче као клеветништво.
Правило добрих односа с јавношћу каже да клеветнички наратив највише штети клеветнику.
Ђилас, Јеремић, Тадић и њихових седам секретара СОКЈ-а, маскираних демократским плаштом, никада се нису одрекли ниједне своје мане. Нити показују спремност да се покају због катастрофалних грешака којима су уназадили Србију, а Србе довели до колективног сиромаштва.
Зашто уместо покајања лидери опозиције 20 година касније бирачима нуде ароганцију? Нису кадри да срачунају да се политичка равнотежа заснива на снази сопствене политике, а не негацији способности другог. Непрестаним приговорима о лошим изборним условима признају да су исувише слаби да би се упустили у отворени сукоб. Јер избори јесу управо то. Једна врста рата, у којој победнику припада све, а побеђеном ништа. Осим разочарања активиста и заборава бирача.
Лабава коалиција, коју повезује оних 20 + 20 одсто,
Устав и Закон о избору народних посланика су једноставна штива за тумачење.
У Члану 52. Устава Србије стоји: „Сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран. Изборно право је опште и једнако, избори су слободни и непосредни, а гласање је тајно и лично. Изборно право ужива правну заштиту у складу са законом.”
А Закон о избору народних посланика у Члану 2. изричито каже: „Грађани бирају посланике на основу слободног, општег, једнаког и непосредног изборног права, гајним гласањем”.
Сваки бирач гласа лично. Гласање је тајно.”
Међутим, опозиција погрешно верује да жеља да се влада не мора бити заснована на праву и утемељена у закону. У недостатку могућности, правила су само ограничавајући фактор. Закон је стриктан, али његова мана је то што не може да обезбеди бираче. Не постоји ниједна законска одредба која грађанина може да натера да гласа. Партије за то треба да се побрину саме кроз политичку кампању и комуникацију с бирачима. За то је потребан програм, организација, присталице, и визија, у коју неко жели да поверује. У исто време закони не спречавају политичаре да буду паметни. Одговорни. Уверљиви. Креативни. Осим, ако се под креативношћу не подразумева произвољно тумачење математике.
Ево, ја нудим могућност. Опозицији треба признати право да глас сваког ко гласа за њих вреди троструко. Али, чак им ни такав уступак не би помогао да угрозе Вучића. На председничим изборима 2017. године, за Вука Јеремића гласало је 206.676 бирача. Ако бисмо применили Ђиласову формулу троструке зараде, чак и тада би Јеремић могао да рачуна на свега 600.000 гласова. Јеремић је притом на самопромоцију потрошио седам милиона евра. Да би дошао до 2,1 милиона гласова, колико је освојио Вучић, требало би му омогућити да се један његов гласач броји као десет Вучићевих. С Бошком Обрадовићем је рачуница још компликованија. Он је 2016. године освојио 83.523 гласа. Неопходно је да његов бирач вреди као 25 других Срба. Ђиласу је неопходно да његов бирач вреди као 13 гласова.
Ако овакве уступке могу да „ижицају” од Европске уније дијалог опозиције има велике изгледа на успех.
Реалност је сасвим другачија. Неопходан је рад, и правовремене одлуке. Вучићев потез уједињења Српске напредне странке и СПАС-а Александра Шапића, још једном је показао да у политици нема случајности. Гласање је само верификација претходних резулата. Добрих и правовремених одлука. И исправно постављених мотива и циљева. Све остало је фантазмагорија.
Истовремено, састанци опозиције с европарламентарцима разоткрили су и да постоји огроман јаз између личних привилегија њихових лидера и стварних разлога за преговоре. Лабава коалиција странака без гласача време троши на презентацију личних аспирација и небитних детаља, а не на разматрање суштине. Ђилас преко преговора о изборним правилима покушава да оствари личну корист. А то је добијање националне фреквенције за једну од две њему блиске телевизије.
- Састанак са европарламентарцима који посредују у међустраначком дијалогу био је врло конкретан. Наши захтеви су били засновани на променама у медијима, притисцима на бираче, и додели још једне националне фреквенције. Национална фреквенција, треба да се додели телевизији која испуњава услове и која би се, професионално бавила својим послом, јер је „ситуација данас катастрофална” - рекао је Ђилас.
Остали настоје да слободу говора преиначе у забрану конкуренције. Међутим, лидери опозиције, захтевима да њихови чланови постану уредници јавних сервиса, осим што угрожавају Устав, Закон о јавном информисању и Кодекс новинара Србије, суспендују и здрав разум.
Веродостојност чињеница не може да се замени непоузданошћу претпоставки. Политика је производ који мора да се рекламира. А у рекламирању постоје правила. Нема опасније ствари за продају од рекламирања лошег производа. Осим тога, гласачи су себични као и потрошачи. Они не желе да купују производе из лоших реклама с још погрешнијим порукама. У политичким странкама које пате од елитизма, организација пропада по истом принципу као и у маркетнингу. Лидери се затварају у кабинете, поверавајући теренски рад страначким бирократама. Политика не тражи дадиље, већ сигурно вођство.
Међу упуствима за добар маркетиншки приступ, Дејдвид Огливи каже:
- Никад немојте написати оглас који не бисте волели да ваша породица прочита. Ако не мислите да је производ добар, немате зашто да га оглашавате. Ако лажете или покушате да обманете, повећавате свој терет кривице. Ако лажете о производу, откриће вас. Потрошач ће вас казнити тиме што неће поново купити ваш производ.
Спиноване заблуде које тврде да се до гласова може доћи уколико се политичари довољно често појављују у медијима равне су уверењу да тајкуни желе добро Србији. Знам бар тројицу страначких лидера који су учествовали у ријалити програмима, али им то није помогло да освоје више гласова на изборима. Напротив. Двојици је, након што су 24 сата били главни актери најгледанијег ТВ програма, пала популарност. Камповање у гледаним ТВ програмима не претпоставља аутоматску комптенцију и апсолутну љубав гледалаца. Телевизија је ђаволска ствар. Перцепција публике ретко се поклапа с егоистичним виђењем кандидата.
Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу
