Бољшевици нису изумрли. Њихов језик и методе и данас живе у Србији, и то међу припадницима политичких странака које за себе тврде да су најлибералнији део српског друштва. Далеко од тога да је њихов бољшевизам баук, као онај с краја 19. и почетка 20. века. Радикализам коју упражњавају леви и зелени либерали у Србији, пре личи на немоћни, карикатурални крик прошлости. Њихови антидемократски снови о забрани политичких неистомишљеника неодољиво личе на калвинистичке чистке у Спинозоној Холандији. Њихови лидери који, у веку апсолутних слобода, заговарају гашење и контролу неподобних медија, подсећају на средњовековне ловце на вештице.
Теме које нуде и речник којим се служе разоткривају суштинску немоћ њихове политике. Њихова уста су пуна тешких речи, које треба да саблазне, да шокирају, разочарају, узнемире, пренеразе и уплаше грађане. Јер, кад немају шта да понуде, политичари се хватају жестоких речи и нуде политику страха, тврди социолог Франк Фуреди.
Шта нуди српска опозиција? Њихова визија света је суморна и мрачна. А речник им је застрашујући, као да је изникао директно из „Комунистичког манифеста„ и Лењихових „Априлских теза„. Све изјаве, све пароле, сви слогани своде се на десетак истих фраза. Земља је отета, киднапована, заробљена, конфискована. Власт није власт него режим, који је антинародни, мафијашки, криминални, штеточински, бандитски, корумпирани, узупаторски, диктаторски, аутократски. С друге стране су они који се боре за демократске вредности, сигурно друштво, за боqи живот, инситутиције које ће радити у корист грађана, достојанствен живот, људска права и слободе.
Свако зна да је појам ироније везан за Сократа, али то не значи да свако зна шта је иронија. Нити да се њоме служи. Говор, кад нешто саопштава, истовремено и нешто и тумачи, односно појашњава поруку, сматра Де Сосир. Опозиција настоји да створи контекст да је све што од wих долази модерно и прогресивно, а да је са друге стране све ретрогарадно и нецивилизацијско.
Управо то је недемократски приступ. Онај ко себе назива модерним, а све друге назадним, застарелим, превазиђеним, жели да каже да је wегово постојање судбина која се не може избећи. Желе да кажу да су вреднији од свих који мисле другачије, а то је 2,3 милиона Срба који гласају за Вучића и још најмање толико Срба који знају да су леви и зелени либерали за Србију опаснији од Турака, Аутро-Угарске и Нато пакта заједно. У томе се крије чињеница њихове застарелости. Њихове ускогрудости.
Тврдим да и данас 99 година после његове смрти, не читају ништа друго осим Лењина и Стаљина. Ево доказа. Лењин каже „Нема подршке привременој влади„. Они кажу „Нема подршке Вучићевој влади„. Лењин каже „Нема сарадње с буржоаском владом есера и мењшевика„. Они кажу „Нема сарадње са странкама режима„. Бољшевици су издали „Декларацију о правима народа Русије„, српска опозиција је потписала „Декларацију у спречавању даље пропасти Србије„. Стаљин каже „Мирно раздобље је завршено, почиње немирни период. Период сукоба и експлозија„. Они кажу „Ова власт ће отићи у крви. Јурићемо их по улицама. Пливаће по Сави и Дунаву„. Свака сличност није случајна - очигледно је намерна.
Језик политике страха је субверзија. Он је, како каже Роже Микиели, припремна или попратна радња чији је искључиви циљ дискредитација власти и њено удаљавање од бирача. Језик је, како каже Гадамер, једини несумњиви тумач људских тежњи. Језик политике разоткрива истину о политичарима.
С једне стране имамо лево-либералне странке и њима блиске медије који по узору на Лењина и бољшевике крупним речима и фразама о мафијашкој, криминалној, похлепној банди покушавају да дискредитују сваког појединца и целокупну политику СНС-а. Осим крупних речи позајмљених из „Априлских теза„ и друге бољшевичке литературе, не нуде ништа друго. Њихова политика сведена је на клише с почетка 20. века. Представити себе као борца за правду. Брутално вређати, нападати, критиковати власт и њене представнике у нади да ће грађани поверовати у њихову поквареност. Доказивати да се насиље догађа некажњено. Користити сваки, па и најмањи политички повод или најмању вест и претворити све што можеш у јавни скандал.
С друге стране имамо бољшевизовани хиперпатриотизам Двери, Заветника Новог ДШ-а. Њихова политика и њихова пропаганда је такође клише. Падајте браћо, плинте у крви. Ни педаљ земље окупатору. Све је то наравно само празна прича. Клишеизирани наратив. Ми смо патриоте, и дали бисмо све за државу, али нисмо у прилици. Кад смо у прилици, пут до Призрена води преко Париза. А Газиместан се сели на Јелисејска поqа. И свака песма има француски кључ.
У колико год колона да изађу, није идеологија оно што раздваја опозиционе политичаре. Визија још мање. Није то ни сујета. Све се то помири. Заборави. Скрајне у страну. Њих раздваја и раздвајаће их само и искључиво немогућност договора о подели потенцијалног плена. А спаја их жудња да сруше Вучића, јер мисле да само он стоји између њих и жуђеног улова. Проблем је у томе што између њих и државне касе стоји 2,3 милиона грађана који подржавају Вучића, и још толико људи којима ни на крај памети не пада да подрже политичке авантуристе које све дели, а ништа не повезује, осим жудње за влашћу. Из њихове перспективе та жудња може изгледати као оправдан разлог, али то ни на који начин не изгледа као прихватљива могућност за грађане, који гласају за њих управо због оних непомирљивих супротности. Њима унапред морају да објасне на који начин ће бити могуће да се на истој страни нађу Бошко Обрадовић и Павле Грбовић? Милица Стаменковски и Мариника Тепић? Милош Јовановић и Радомир Лазовић, Зеленовић и друштво.
Бошко Обрадовић, Милица Стаменковски и Милош Јовановић сматрају да под хитно треба прекинути процес учлањења у Европску унију и окренути се БРИКС-у. Такође тврде да су једино они државотворна опозиција. И да једино они могу спасити Косово. Да једино они могу спречити да дође до његовог признања. Што ће рећи, да за себе верују да су једино они државотворни политичари. С друге стране, Мариника, Лазовић, Грбовић, Зеленовић сматрају да Србија под хитно мора да прихвати све услове за улазак у Европску унију.
Сви горенаведени разлози могу деловати као метафизичка категорија. Зато је важно да ствар растумачимо дијалектички. Кроз питања која захтевају одговоре. Под, један, како ће се поставити у односу на Косово? Како се могу наћи на истој страни, ако једни сматрају да треба признати Косово, како би Србија у светлу европску будућност закорачила без бесмислених средњовековних митова и мрачног наслеђа затуцаног Балкана, а други сматрају да без Косова ниједан Србин није ни пола човека? Коју половину себе ће Обрадовић, Стаменковски и Јовановић дати Мариники, Грбовићу, Лазовићу, Зеленовићу, да Србију у Европску унију уведу газећи преко жртве косовских јунака, а којом половином себе ће се борити да небеско царство цара Лазара сачувају новим ратом за Косово и сукобом са НАТО пактом? Грбовићу, Мариники и зеленим левичарима пут до Брисела води преко признања геноцида у Сребреници, увођења санкција и прекида свих односа с Русијом. Двери, Нови ДШ и Заветници морају да објасне бирачима на који ће начин Сребреница и Русија постати безначајна политичка питања која се не би могла одгурнути у страну ради доласка на власт? Сва питања имају један одговор. Није посао грађана да буду гаранти погрешних одлука, већ да себе и Србију сачувају од погрешних qуди.
(Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик)
