Тај ирационални приступ рационалним пословима, какав је политика, са свим њеним последицама по живот једног народа, није нов. Није изум 19, 20, нити 21 века. Није патент Обреновића, Карађорђевића, Тита или Милошевића. Није проналазак Коштунице или Тадића. Списак српских претенциозности и малодушности је дугачак. Бревијар наших заблуда је још дужи. Али ни из једне своје грешке, нити туђе лоше намере нисмо извукли никакву поуку. Још мање смо анализирали успоне и падове других. Још ређе смо разумевали да нове историјске околности неумољиво мењају старе чињенице. И да те измене постају неминовност.
Срби сматрају да су најпоштенији, најпаметнији, најхрабрији и најразумнији народ на свету. Срби су такође убеђени да Енглези вековима управљају светским политичким токовима. Директно. И из сенке. Али, нису ништа научили из историје Велике Британије, која је била највећа суперсила коју је свет познавао. Заузимала је територију три пута већу од Римског царства на врхунцу његове славе. Простирала се на четири континента. И онда је империја изгубила снагу и вратила се на острво. Почело је од америчких колонија. Наставило се са Ирском, а завршило са Индијом, и осталим колонијама. Ултрадесничари и сви остали националисти рећи ће да Ирска и Косово нису исто! Тврдиће да енглеско освајање Америке и Косово нису исто. Нажалост, историјске чињенице их демантују. Званична историја нуди супротне доказе.
Енглези су пушком и мачем освојили, и на пушку и мач изгубили Америку. Срби су Косово на сабљу добили, на сабљу га изгубили, у Балканским ратовима га на пушку вратили. И на крају га на новчаник, и малодушном политиком од 2000. до 2012. године поново изгубили. Енглези су у Америци млад народ, као што су Срби на Балкану млад народ. Косово од Византије освајамо од 10. до 12. века, а у време Немањића учвршћујемо своју власт тамо. Након Косовског боја постаје турска територија, али су Срби све до 1689. остали већински народ на Косову. Док Беч није направио нову калкулацију одбране својих интереса и своје удобности, засновану на српској крви. И српској жртви. На тристоту годишњицу Косовског боја аустријски вођа Пиколомини, подбунио је Србе и заједно са њима напао Турке на Косову. Тај, Србима непотребан сукоб, изазвао је тектонске поремећаје и одговоран је за многа српска страдања од 17. до 21. века. Од Чарнојевића до Милошевића.
- Већ 1690. године, након помора његове војске и његове смрти и запослености Аустрије на другој страни, дошло до аустријског повлачења. Компромитовани због веза с Аустријом, Срби су, под патријархом Арсенијем Трећим, побегли према Аустрији, и напустили су своја огњишта. Активан и од Турака фаворизован албански елеменат почео је од 18. века систематску колонизацију по Косову. И не само на Косову - пише Вларимир Ћоровић. И други историчари су сагласни да ширење муслиманских Албанаца почиње после велике сеобе Срба у Аустрију, 1690, године, после ратова у 18. веку и нове сеобе Срба од 1739. Турци су здушно помагали то надирање Албанаца. Четири века након Косовског боја, у Бечу је настао мит о Косову. Песме је прикупио и прилагодио Вук, уз помоћ методологије, по којој се гради успешан еп, која у себи баштини најуспешније заплете, поруке, епског наслеђа антике и целог човечанства.
Током многих година Косово је било предмет тајне дипломатије. Од Бранковића, Карађорђа и Милоша, Тајног споразума, Меморандума САНУ, Газиместана 1989, до погрома 2004. и проглашења независности 2008. године. Милошевић је јавно прокламовао рат против НАТО-а, а онда је током већег дела своје владавине водио тајне преговаре, чије детаље нација не зна ни 17 година после његове смрти у затворској ћелији у Шевенингену. Исто тако, ни шеснаест година после пада Коштунице, и 11 година после политичког суноврата Бориса Тадића, ми не знамо зашто су и с којом намером расформирали СР Југославију и ДЗ Србије и Црне Горе? Коме је то ишло у прилог? Коју добробит је Србија имала од тога? Како је то помогло заштити интереса Срба на Косову и Метохији? Шта су мислили на који начин ће нам то помоћи у одбрани Резолуције 1244? Коштуница и Тадић искористили су своју кохабитацију на најгори могући начин. Док су косовски Албанци јачали своје позиције у међународној заједници и припремали се за отимање Косова, они су уништавали економију, затврали фабрике, отпуштали људе. Њихов грех је огроман. И неопростив. За разлику од њих Вучић отворено говори шта се дешава. Шта нам спремају? Шта нуде? Чиме нас уцењују? Чиме нам прете? Могао је као његови претходници да издаје коминикеа о садржајним и плодним разговорима. Али није, отворено је рекао грађанима шта их очекује.
Да занемаримо Шолц-Макронов план, шта би они који заговарају протесте и конфликте наменили за више од милион Албанца који неће да живе са нама? Насилно би их натерали да постану Срби? Да заволе Србију? Да их репрограмирају? Да им нареде да се одрекну самопроглашене државности Косова? То је неозбиљно. И неодговорно. Јер кад су били у прилици да спрече проглашење независности, нису предузели ништа. Зато ни данас сем крупних, али испразних поклича не нуде ништа. Јер, чак и да постоји теоретска могућност да остваримо пуну надлежност над Косовом, не нуде решење на који начин да интегришемо Албанаце, који не желе да живе у Србији. Никакви херојски покличи из Београда не могу поништити ноторну чињеницу да је Косово насељено другим народом.
Шта је од косовског мита остало данас? У данашњици је мит говор, сматра Ролан Барт.
- Мит не одређује предмет његове поруке, већ начин на који он њу саопштава: границе мита су формалне, а не супстанцијалне - каже Барт.
И зато је логично да Косово, као митски појам, уједињује ултадесничаре и леве либерале, али на чисто формалном плану, као појам који могу да искористе у пропагандне сврхе. И једни и други непрестано понављају да треба да размотримо наше планове, начине, средства, смернице и замисли. Али, као ни уочи Фаркашића 1937, када опозиција није имала одговор на "хрватско питање", тако ни данас не видимо да опозиција има план за косовско питање и даљи развој Србије.
Не спорим се с десничарима који тврде да је Косово племенита ствар. Да је то узвишени симбол за који се вреди борити. Разлика је у томе како видимо ту борбу. Они који сматрају да је неки нови сукоб бољи од разговора, онда је то борба против народа. Против државе. Јер, колико год се уздали у учинковитост оружја и праведне циљеве, они који се разумеју у војну вештину знају, то није разборит приступ одбрани интереса Срба на Косову, и грађана Србије. Употреба оружја, кад је НАТО против нас, не гарантује победу. А ако не победимо, шта смо постигли? Преговори нуде наду за помирење. За дуготрајан мир. А мир има моћ и ауторитет да конфликт замени добортом, да обезбеди бољу будућност за Србе и Албанце, Роме, Бошњаке, Горанце. Да омогући даљи развој Рашке области, Тимочке крајине, Шумадије, Лозничког краја, Мачве, Војводине, Београда. Инсистирањем на неприхватању чињеница на терену, нерационалном опчињеношћу војним решењем и заговарањем агресивне политике десничари заправо наносе штету интересима Србије које желе да сачувају. У рат иду најспособнији. Најхрабрији. А код куће остају најмање способни и најмање храбри. Онда на крви и жртви најспособнијих, најнеспособнији граде своје привилегије. Зато је сваки позив да се Косово брани било како другачије осим дипломатијом и разговорима искључен из разума. Патриотизмом се не може сматрати свака неопрезност, свака нерационалност која може изазвати несагледиве последице по нацију! Патриотизам не може имати обележја одсуства разума! Патриотизам се мери користима по државу и грађане.
Обезвређена, изолована Србија није оно за шта треба да се боримо. И треба с индигнацијом одбити сваку политику која то заговара. Слаба Србија неће само изгубити прилику да одбрани интересе српског народа на Косову, већ ће изгубити прилику да економски ојача, и тако слаба може бити плен и другим лошим амбицијама. Докле год се боримо за мир не можемо да погрешимо. А ако уз одбијање признања независности, стопирање њиховог пута у УН, Заједница српских општина и потпуни мир, буду једино што смо успели да договоримо, то ће бити успех за који се вреди борити.
Жестоки дух слободе код Срба је ствар карактера. Наслеђе предака. Љубав Срба према слободи је неодвојива карактеристика њиховог бића, коју преговори о миру уважавају више него размишљања о рату. Частан и стабилан мир, уз задржавање економског прогреса је вредност која се не може оспорити. Српски народ је Косовски мит прихватио и чувао као најчвршћу тачку свог универзума и уздигао га до нивоа узвишености. Косово је критеријум његовог индентитета. На који начин би та узвишеност била сачувана ако Србија не преговара о њему? Никако. И зато треба поштовати Вучићеву одлучност да преговара у интересима Срба и Србије. Одлучност, кад је све стављено на коцку замењује снагу оружја. Шекспир каже: "Бити велик није рад велика циља кренути се него с величином моћи за једну сламку кренути у борбу кад је на коцки част. Заједница српских општина је та сламка за коју се Србија данас, после свих вишевековних грешака бори!
Српски интереси са најбоље бране миром у оквиру светских интереса, као што то ради Вучић. Мир на Косову је изузетан план. Мир на Балкану је врхунско политичко прегнуће. Коме је мало, нек, ако уме, предложи више, али, мир је основни услов за сваки просперитет. Најбољи замисливи анкер садашњости и темељ будућности.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије
