Пише:Милорад Бојовић
Између опозиционог поимања политике и хистерије нема никакве разлике. То је дијагноза чији се симптоми лече једино неумољивом истином. Потрошачка грозница која тресе грађане поводом црног петка заснована је погрешном уверењу да им трговци желе добро и да им робу на „црни петак„ нуде по истински сниженим ценама. Политичке активности опозиције засноване су на још погрешнијој убеђености да грађани нису способни да самостално разлуче шта је добро за њих.
Шта су Новосађани могли да купе у политичком хипермаркету за црни петак?
Од Вучића су након договора с Путином, да Србија једина у Европи гас добија по 270 долара, добили непромењену цену хлеба, меса, млека, комуналија.
Сви садашњи и будући брачни парови добијаће 300.000 динара за прво дете. А нововенчани брачни парови 20.000 евра за куповину стана.
Новосађани су од Вучевића добили нови парк на 3,5 хектара са 690 стабала дрвећа, 2,6 хектара травнатих површина и преко 10.000 садница цвећа.
И најаву градње још два нова парка. Један, још већи, биће подигнут према старој Ранжирној станици. Други код Спенса. Вучевић је најавио и потпуну реконструкцију Дунавског и Футошког парка. Неколико дана раније објавио је да ће бити укинута листа чекања за државне вртиће. Изграђена су три вртића са око 900 места, а граде се три нова објекта са 610 места. Поред недавно отвореног Континентала и фабрике Бери Калебо, у децембру ће бити положен камен темељац за градњу фабрике Нидек. У коју се улаже близу две милијарде долара.
Мариника Тепић и Борислав Новаковић Новосађанима нуде ултиматум. Гласајте за нас или ће наши шефови скочити с моста! Нема места сарказму. Фатализам опозиције прерастао је у патологију. Уцена грађана је најјачи адут њиховог политичког програма. Они искрено верују да је стопирање страних инвестиција, поновно гашење фабрика, финансирање фантомских пројеката, авансна исплата неизвршених послова, гласање на даљину, шиканирање неистомишљеника, пут у просперитетнију будућност.
Више од 50 одсто Новосађана пита се мисли ли тандем Тепић - Новаковић о интересу грађана, или о својим привилегијама када заговарају стопирање инвестиција? Њихов став којим се противе фабрикама је легитиман, али је питање је ли добронамеран и да ли тако мисли већина Новосађана?
Последњих 30 година проживео сам сматрајући да је демократија воља већине и да су избори једини начин за стицање легитимитета за одлучивање о јавним пословима. Пре неколико година уверио сам се да постоје појединци, међу којима су Тепић и Новаковић, али и цели покрети, политички и ванстраначки, који сматрају да глас већине грађана није права мера демократије. Њихов став је да државне и локалне послове треба поверити малој групи људи, која је уз помоћ медија и неформалних центара утицаја, сама себе прогласила за интелектуалну, политичку и друштвену елиту.
Може звучати небично што тај ниподаштавајући став о вредности народа и његовог разума заговарају особе које се громогласно проглашавају за богове демократичности. Али у открићу да је демократска опозиција недемократска заправо нема ничег новог. Нити апсурдног. Они од свог оснивања верују да је јавни интерес само оно што они одлуче да јесте и да грађани који гласају за друге политичке опције нису способни да одлучују о својим животима.
Чак и да прихватимо да су њихови мотиви искрени, не можемо потписати бланко поврду њихове исправности. Свако ко жели да ограничи моћ народа и сведе је на салонско одлучивање у кружоцима групе истомишљеника није пријатељ демократије.
Судбина Новог Сада, и судбина Србије превазилазе интересе сваког појединца. Интерес ниједног грађанина Србије није њено свођење на кулоаре Беле куће и Европског парламента, где опозиција иде да моли привилегије за себе и казне за народ који мисли другачије. Из бриселских ходника и предворја јапански Нидек и њихове милијарде биће оцењени непожељним. Оба моста на Дунаву непотребним. Даљи развој града сувишним. А фабрике и градња нових вртића и домова здравља излишним.
Питам се, мисли ли разједињена, па личним интересима уједињена, Демократска странка о томе где ће Новосађани ићи ако Нови Сад изгуби право да се развија, како предлажу? Како ћемо их спречити да оду у иностранство ако тражимо забрану градње фабрика, мостова, путева, пруга? Шта ћемо им дати, ако им одузмемо могућност да се запосле? А како то изгледа видели смо између 2000. и 2012. године.
Пре доласка на власт демократске хоботнице привреда Новог Сада била је врло динамична. У индустрији је радило око 35.000 људи. Кад су у бришућем налету постпетооктобарске немилосрдне похлепе збрисани ХИНС, Албус, Југоалат, Југодент, Новитет, Новкабел, Нина, Победа, МОТИНС, Електропорцелан, Венац, Нива, Бродоградилиште, Дунав, НИТ, Неимар, Котекспродукт, Необус, Новосадска млекара, Агровојводина, НОРК, Звезда..., сви су остали на улици. Нови Сад је постао долина гладних.
Ако нема фирми које раде нема повећања буyета. Ако у буyету нема новца нема нових паркова. Нових школа. Вртића. Болница. О томе сведочи још један параполитички изум демократа. Фингирани суфицит градског буyета, био је један од њихових најзанимљивијих трикова. Сва јавна предузећа су грцала у дуговима, а градска каса је имала фиктивни плус. И та лажна добит је маркетиншки употребљавана као лажни крунски доказ домаћиниског вођења града. Да је Нови Сад и цео његов комунални сектор тонуо у живи песак пропасти откривено је након пада демократа с власти.
Сва јавна и јавна комунална предузећа била су дужна по пар стотина милиона, а нека и преко милијарду динара. Градска топлана, Зеленило, Спенс, Пут, Чистоћа, ГСП, сви су били на ивици пропасти. Дуговали су држави за порез, радницима за плате и доприносе, добављачима за робу и услуге. Струја, вода, гас, грејање, одношење смећа нису плаћани годинама. Уз то, град је за кредите дуговао 29 милиона евра. Односно 3,5 милијарди динара.
Милош Вучевић је први мандат потрошио да би враћао наслеђене дугове, и спречио потпуну пропаст градског комуналног сектора. А кредите демократа град још увек отплаћује.
Да би прикриле своју поражавајућу прошлост, партије опозиције неприкривено заговарају став да би за демократију било добро када би се грађанима који гласају за Вучића и СНС одузела пословна способност. Из чега следује укидање права гласа. Разлог таквог драстичног кажњавања јесте то што верују да ће Вучић створити услове да живе добро и да њихова деца остану да живе и раде у Србији.
Опозиционари тврде да и они желе исто. И сад се поставља логично питање, ако желе исто, зашто воде рат против нових фабрика и инвестиција? Они не приговарају као парничне странке „опреза ради„. Нити инсистирају да се при реализацији инвестиција детаљно примењују закони Србије. Они траже да се инвеститори који сарађују с Вучићем и Владом протерају из Србије! По сваку цену!
Али не нуде одговоре шта ће понудити људима који стварност у Новом Саду и Србији виде другачије од њих. Нема смисленог плана за људе који се не слажу с њиховом визијом просперитета. Нити нуде објашњења зашто су плиткоумни, неморални и недостојни сви који верују у друге политичке идеје? Који подржавају другачија решења. Који верују да ће им нове фабрике обезбедити бољи живот. И који знају да би заустављање страних инвестиција довело до угрожавања њихове животне егзистенције.
Значи ли то да је 11.500 Новосађана који су добили добро плаћен посао у време Вучића и Вучевића мање вредно од Борислава Новаковића који живи од посла на који не долази? Или од Маринке Тепић, која је бацала народне паре на измишљене спортове и непотребне едукације о сексу међу децом млађом од 14 година?
У политици се ништа не може урадити добро ако се ради супротно основним начелима демократије. Један човек вреди један глас. Влада онај ко добије више гласова. Политичко опредељење и право гласа треба да буду добровољна категорија.
Намеће се закључак да због мањка политичког плана опозиција не жели да грађанима допусти право избора. Они желе да их натерају да бирају између две крајности. Или они - или ништа!
Не верујем да је више од 82.000 Новосађана који гласају за СНС склоно да се повуче пред неморалним примедбама, оптужбама и клеветама либералне левице. Нема другог извора моћи осим слободног права грађана да гласају за кога год желе. Нема другог начина да се управља Новим Садом, нити Србијом мимо победе на изборима.
Председник, Влада, или градска власт дужни су само народу. Не страним силама. Не страним моћницима. Не тајкунима. Не бриселским делегатима. Не петини, или десетини самопроглашених елитиста. Право гласа је највеће откриће човечанства. Новаковић и Маринка га нису открили мада је 21 век. Али шта год они мислили то право се не може укинути на улици. Протестима. Еколошким устанцима. Борбом против инвестиција. Хулиганством. Насиљем. Ниједан човек, нити група људи, па ма како веровали у своју измаштану интелектуалну надмоћ и супериорност у односу на преосталих два милиона грађана који мисле супротно не може приграбити право да о њиховим животима одлучује боље од њих самих. Грађани на изборима слободно трасирају свој пут.
Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу
