Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, проглашена 1. децембра 1918. године, ценила је улогу Русина у раду Велике народне скупштине и подржала развој њиховог националног и културног живота у новој држави.
Књижевник и публициста Ђура Лаћак подсећа да је први председник Русинског народног просветног друштва (РНПД) био је Михајло Мудри, рускокрстурски парох. Причу о РНДП-у и о делетностима Михајла Мудрог преносимо према казивању Ђуре Лаћака.
– Већ на самој оснивачкој скупштини Русинског народног просветног друштва, одржаној 2. јула 1919. године у Новом Саду, у свечаној сали тадашњег Магистрата, за председника је био изабран не Ђура Биндас, како се то могло очекивати с обзиром на његов ангажман око припреме те скупштине, већ рускокрстурски парох о. Михајло Мудри – наводи Лаћак. – Мада то у записнику није посебно назаначено, већ тада је одлучено да седиште те организације буде у Руском Крстуру. А пошто је Статутом, односно Правилима, већ у првом параграфу предвиђено да ће седиште организације бити у месту где станује његов председник, избор је пао на Руски Крстур и Михајла Мудрог. Није то било случајно. Михајло Мудри је био лични пријатељ др Гаврила Костелника и путем преписке и личних контаката прихватао његове савете око културно-просветног уједињења бачко-сремских Русина. Мудри је такође био пријатељ и с гркокатоличким владиком Дионизијем, који је снажно подржавао акцију Ђуре Биндаса па је и то имало утицаја на Михајла Мудрог да се укључи у ту акцију.
Михајло Мудри је рођен 30. децембра 1874. године у Руском Крстуру. Ту је завршио и основну школу, учитељ му је био Петро Кузмјак, чије име данас носи Основна школа и гимназија у Руском Крстуру. Мудри је први разред гимназије, заједно с будућим владиком Дионизијем Њарадијем, завршио у Винковцима, а остале разреде с великом матуром у Загребу, као питомац гркокатоличке семинарије. Богословију је студирао у Загребу. За свештеника је посвећен 1900. године. Већ од 1912. био је формални администратор у Руском Крстуру, али званични парох је постао тек 12. фебруара 1919. године и на тој дужности је остао до краја живота.
Књижевни језик Русина кодификован 1923.
РНДП је у међуратном периоду одиграо значајну улогу у културно-просветном и националном животу Русина у Југославији. У РНПД-у изражаван је став да су Русини део украјинске нације, али да имају своје специфичности, као и књижевни језик, који је кодификован 1923. године објављивањем Граматике русинског језика др Хавријила Костељника.
У Новом Саду је деловала филијала тог друштва.
У децембру 1924. године, у Новом Саду је изашао први број русинског недељног листа „Руски новини“. До 1930. године, излазиле су у Новом Саду, затим у Ђакову, а од почетка 1937. до априла 1941. године, у Руском Крстуру. РНПД је издавао и „Руски цалендар”, од 1921. до 1941. године. У новим друштвеним условима, уз пуну подршку државе, после рата је отпочео нови период културно-просветног, политичког и националног живота Русина у Југославији.
Мудри је на оснивачкој скупштини Русинског народног просветног друштва поднео реферат под насловом „О језику за јужно-словенску русинску писменост“ и предложио да се за русинску писменост на овим просторима прихвати језик којим говоре овдашњи Русини.
Ево како је Мудри образложио свој предлог:
„За карпатско руски књижевни језик не можемо рећи да је он то заиста јер је то направљена мешавина од црквеног и других руских језика. Онако како је ’Неђиља’ писала, тако се нигде није говорило. Ако бисмо ми, дакле, за наш књижевни језик узели било који од та два постојећа права руска књижевна језика, тада бисмо себи и свом народу, церкви и школи натурили један велики терет, а то зато јер бисмо морали да васпитавамо себе и децу нашу на таквом језику којим не говори код куће ни мати ни деца, који не зна ни свештеник, ни учитељ... Останимо дакле при свом, какав је, такав је, наш је. То што ми хоћемо свој властити књижевни језик, то не значи да се тиме желимо одвојити од своје браће на северу. Не! Ми треба да и оне језике учимо и знамо. Дај, Боже, да дође то време да будемо једни у језику, али док до тога не дође, морамо имати темељ, на који ћемо стати у раду за руску просвету јер друкчије нећемо моћи ни почети. Тај темељ је наш матерњи језик. Он има да нас повеже са оним књижевним језицима. Он јесте руски, па кад га будемо добро познавали – разумећемо и оне и лакше ћемо их прихватити за своје. Приговарају нам да ћемо, ако останемо при својем јужно-словенско-руском језику у књижевности, бити одсечени од свог корена, тј. отцепљени од своје руске браће на северу и од њихове културе. Тај приговор није могуће доказати. Само ћемо толико одговорити. Ко буде добро знао овај свој језик, лако ће се приучити и на свој – да кажемо – прадедовски руски књижевни језик, ако му то буде потреба...“
Русинско-украјински алманах
Михајло Мудри је финансирао и издавање публикација својим новцем и новцем своје парохије. А недавно преминули новосадски гркокатолички парох професор др Роман Миз наводи да је Мудри властитим новцем готово у целини исплатио штампање најважнијег издања између два светска рата – Русинско-украјинског алманаха бачванско-сремских писаца, објављеног 1936. Године.
Како је забележено у Записнику, „после реферата је отворена већа дебата, у којој су се заступници села Куцуре и један посланик из Срема, изјаснили против те резолуције и захтевали да се за писмени језик узме један већ постојећи руски писмени језик“. Али се приликом гласања велика већина изјаснила за предлог Михајла Мудрог.
Као председник Русинског народног просветног друштва, Мудри је и материјално помагао његову делатност. Само за изградњу штампарије у Руском Крстуру, у власништву РНПД-а,лично је поклонио 35.000 тадашњих динара. На тај начин је властитим примером утицао и на друге да материјално помажу рад Друштва. Захваљујући таквој активности, створен је значајан новчани фонд из којег је, временом, купљена зграда у најстрожем центру Руског Крстура, тзв. Народни дом, за седиште РНПД-а, у чијем кругу је изграђена и зграда штампарије.
Михајло Мудри је финансирао и издавање публикација својим новцем и новцем своје парохије. А недавно преминули новосадски гркокатолички парох професор др Роман Миз наводи да је Мудри властитим новцем готово у целини исплатио штампање најважнијег издања између два светска рата – Русинско-украјинског алманаха бачванско-сремских писаца, објавњеног 1936. године.
– На челу Русинског народног просветног друштва био је све до своје смрти 13. октобра 1936. године. Дакле, готово пуних осамнаест година! Пошто није био ожењен и није имао директне наследнике, сву своју покретну и непокретну имовину је завештао Русинском народном просветном друштву – испричао је за „Дневник” Ђура Лаћак.
Ержебет Марјанов
Пројекат „Толеранција и разноликост удружене у заједнички живот Војводине” реализује „Дневник” уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и верске заједнице.
