Он је политички проблематича смета не само факторима у Сарајеву, већ и делу међународне заједнице, што се видело у ставу Савета за имплементацију мира у БиХ. Постоји страх да се тај референдум касније не репродукује с неким новим и озбиљнијим питањима, а с друге стране и према другом народу, Хрватима, који у једном тренутку могу да претендују и на свој ентитет. Рефренду ако се озакони, ако се одржи у РС и добије свој политички легитимитет и легалитет и за убудуће је дакле проблем за страни фактор. А за Сарајево ту може и датум проглашења РС на неки начин да боде очи, а с друге стране то што бошњачка елита и даље сматра да је РС геноцидна творевина. Упркос свему референдум ће се одржати и за то су два разлога, јер само тако може да се одрж кредибилитет владајуће елите, па и опозиције. И друго, ово је једина шана да РС демонстрира некакав субјективите, не по цену отцепљења, али некакав на линији који би јој гарантовао субјективитет у складу са Дејтонским споразумом, изјавио је у интервјуу Дневнику некадашњи дипломата и предавач на Дипломатској академији министарства спољних послова Зоран Миливојевић. Саговорник анализира узаврелу ситуацију у региону коју прати запаљива реторика, пре свега она која према Србији креће из загреба.
Која је Ваша оцена онога што се дешава између Србије и Хрватске, из које је оно што у последње време стиже мало више од провокација?
– Генерално су српско-хрватски односи и даље оптерећени историјом, а притом код Хрватске постоје специфични интереси везани за Србију. Премијер Александар Вучић је у праву када истиче да разлог понашања Хрватске у овом тренутку не лежи само у чињеници да је ово предизборно време и да је део предизборне кампање хрватских политичара, већ постоје најмање три ствари које указују да су ту неки други, дубљи разлози. Друго је да је српско питање једна од најважнијих унутрашњополитичких ствари Хрватске, да постоји генерална стратегија Хрватске и да ту нема разлике између левице и деснице, што је показало и последње иступање лидера СДП Зорана Милановића. Значи не постоји разлика између левице и деснице када је у питању решавање српског националног питања на дугорочној основи, на штету српског народа у Хрватској. Трећа ствар која је важна је да све ово показује да у хравстком националном бићу, па , ако хоћете и у елити, постоји дубоко усађен национализам. То су три ствари које ће остати на дневном реду и након ових избора, у домену наших будућих односа. Сигурно је притом да ћепосле избора реторика спласнути и да ће се односи свести у некакве оквире, а на то ће сигурно утицати неки страни фактор, али са оним питањима које сам поменуо Србија треба да рачуна и у будућности.
Шта то практично значи?
– Да ћемо и даље имати проблема око положаја Срба у Хрватској, односно решавања српског питања на штету повратка избеглица, имовине Срба, на линији асимилације итд. Имаћемо и даља уцењивања везана за мањинска питања, кроз реализацију обавеза са поглевљем 23 што је до скора била на дневном реду. И имаћемо проблема са национализмом Хрвата, који се не завршава са спомеником Баришићу, разбијањем ћириличћних табли, већ кроз генералну стратегију Хрватске везане за положај српске мањине тамо.
Где су данас Европа и стандарди на којима је изграђена ЕУ, а супротни су од онога што се манифестује у Хрватској?
– Видели смо какве су реакције у одговору ЕУ на писмо премијера Вучића, мада треба имати у виду да се ради о одговору администрације Уније, коју председник ЕК Жан-Клод Јункер представља. У писму су набројани само принципи оји нису били спорни, познати су и до сада, а Србија на њих не мора да се подесећа пошто их зна. Принципи добросуседских односа и регионална срадања, поштовање и уградња правне тековине ЕУ, поштовање права, правна држава, решавање спорова мирним путем и путем дијалога у доносима са суседима. Све то постоји и у Преговарачком оквиру ЕУ са Србјом и није ништа ново. Онога чега нема у одговору Брисела јесте одговор на политича питања, на врсту понашања , појаву пре свега неофашизма, покушаја ревизје историје и чињеница из историје. То може да значи да у Еу није на неком нивоу расправљано, на начин који би могао нама да пружи неки одговор, друго да нема консензуса око тога, треће да се ЕУ опредељује за неке друге методе притисака или утицаја на Хрватску у овом смислу, и четврто оно што не би било добро и најгора опција, је сте да Хрватска има подршку за овакав приступ Србији, за овакве. ставове које износи. По мени забрињавајуће је одуство реакције у случају споменика Баришићу из просте чињенице да се ради о терористи осуђеном на доживотну робију у држави чланици ЕУ. И такав став са дизањем споменика и игрносрисање те чињенице се некако не уклапа у актуелне проблеме везане за мешђународни тероризам, за владавину права, за питања безбедности и стабилности. Наравно, забрињава и одсуство реакције на појаву неофашизма, екстремног национализма,јер је ЕУ, односно ЕЕЗ је настала управо на цивилизацијској вредности антифашизма. Као пројекат који је требало на антифашиму да обезбеди трајни мир и сарадњу у Европи и није случајно што су потписници Римског уговора 1956. године који је базикум за то, Немачка и Италија с једне и Француска и земље Бенелукса с друге стране. То помирење кроз формирање ЕЕЗ, данас ЕУ, је највећа вредност на којој почива Унија и зато чуди да она не реагује на своје фундаменталне вредности, на чијим основама почива. У компалетним збивањима морамо имати у виду и порст деснице у Европи, ако хоћете и ескалицију политика које су на линији крајне деснице, а прете да освоје значајне позиције у важним евроспким земљама, па и у самој Немачкој када је реч о политичкој групацији Алтернатива за Немачку. Она озбиљно куца на врата и угрожава позицију СДП на будућим изборима. Ескремна десница се јавља и у северним земљама и у другим, и могуће да у тој конциденцији са јачањем деснице се налази простор који омогућава Хрватској, да се овако, да кажем, некажњено понаша.
Има ли уопште Европска унија инструменте да обузда тај талас који је запљуснуо Хрватску?
– Свакако и то је показала. У случају Аустрије су примењени ти инструменти када је Јорг Хајдар био у питању и његов странка. ЕУ је применила механизам санкција, под којим је буила Аустрија готово годину дана, а услов за скидање била еј промена влатси, одлазак Хајдара. То се и десило. Постоје политички механизми на које указује ситуација у француској, када је десничарском кандидату на изборима противник био Жан Мари Ле Пен. Тада је ЕУ ангажовала све своје полутиче капацитет и ујединила у Француској све стране, дакле и левицу и десницу, како би спечила победу Националног фронта. То се десило и прошле јесени на тамошњим локланим изборима. Према томе, инструменти постоје, што значи да недостаје политичка воља. Ту је проблем.
Владимир Ђуричић
Желе да Србију ставе под контролу
Колико је земља окрене од Русије и уђово погоршавање односа, односно заоштрена реторика према Србији, део притиска да се е у НАТО?
– Може да буде и тога, није искључено. Али, има једна ствар коју бих рекао као јеретичку мисао. Једно једино национално питање које није решено ни у ратовима, ни у расплету са пропашћу бивше Југославије, је српско. И не постоји интерес да се оно реши на начин који би одговарао српском народу. То је нешто на чему се свако мало прави некаква комбинација и користи се на овај или онај начин. Постоји нешто што се зове незавршен посао и шта год ми мислили за Америку, то је признање Косова, па и БиХ као централизове и федералне државе. Ту је и питање Македоније, и требало би видети какав ће ту расплет бити. Јак је интерес ценатар моћи да Србија као највећа држава, назначајнија сила региона и најзначајнији фактор, не дође до пуног изражаја. Стога мислим да је могући наум да се то питање реши тако што ћемо се интегрисати у ЕУ и НАТО и тиме ставити под пуну контролу.
