СА ЊИВЕ ДО ЕВРОПЕ – ЊИВА МУ ЕГЗИСТЕНЦИЈА, ФУДБАЛ ЉУБАВ, А МЕДАЉА ДОКАЗ ДА СЕ МОЖЕ Животна формула ВЛАДИМИРА ДАМЈАНОВИЋА: Не чекај цену, већ уложи срце
Горња Рогатица је село надомак Бачке Тополе. У њему је 298 житеља, према попису из 2022, махом наследника солунских добровољаца који су насеље основали после Великог рата и назвали га по крају из кога су стигли у панонско поднебље пре сто и више година.
Млади село напуштају у потрази за лагоднијим животом. Основна делатност оних који су на имањима остали јесте пољопривреда. Међу најмлађима који су решили да остану у селу је и Владимир Дамјановић (26).
– Нигде ја са свога не идем – одлучно вели овај млади човек, чији родитељи, Бранислава и Дејан, осим њега имају и четири године млађу ћерку Жељану, студенткињу на ФТН у Новом Саду.
– Родитељи ме подржавају, а моја Жељана нарочито. Она брата подржава у свему чега се дохватим и сваки пут ме чика да се женим. Подржава и брат њу, кад год јој новаца зафали зна коме ће да се обрати. Немамо пуно, нама доста. Проклетоме мало беше.
Најлакше је сести и плакати због цена, лоше године сунца и месеца...
Јечам је скинуо, чека да пшеница сазри... Кукуруз и репицу ове године није сејао, као да је предосетио да временске прилике такву сетву неће подржати. Многи паори у атару чекају повољнију цену откупа. Дамјановић је јечам продао по понуђеној цени од 18,30 динара.
– Да чекам...! Шта да чекам? Моји одоше у Сан Марино, а ја да чекам „два динара друже“, више, или мање, ко зна... Не пада ми на памет. Заједно смо од почетка. Без њих не могу, они без мене још теже. Моји у селу тек су сада схватили где сам био и с ким, шта сам радио и како сам, заједно са колективом завршио. И сада због два динара више по килу да чекам... Таман посла – каже он.
Да, Владимир Дамјановић је голман аматерске репрезентације ФС Војводине. Са колективом је прошао два круга квалификација, један са националним и други са европским предзнаком и пласирао се на финални турнир УЕФА Купа региона у Сан Марино, међу осам најквалитетнијих регионалних аматерских селекција на континенту. Кући се враћа са европском бронзом.
– Фудбал је моја велика љубав која ми снагу даје, а рад на њиви ми пружа сигурност и егзистенцију. Кад сам у основну школу пошао, кренуо сам на тренинг у Бачку из Пачира, то ти је неких 18 км од Рогатице, пола сата лагано бициклом. Сваки дан, с њиве у школу, па на тренинг. Видели ме ови из ТСЦ-а и ја хајд’ у Тополу. Тренер Петар Курчубић ме је још у омладинском узрасту повео на припреме, лети на Златибор, зими у Анталију... Ма дивота једна. Стигнем ја до сениорског тима и деси ми се то што ми се десило...
Уз Бачића повреда зарастала брже
Позив у репрезентацију поуздан је знак голманског квалитета Владимира Дамјановића. Повреда га је омела да начини и корак ка вишем степену такмичења.
– Када је у Чонопљу из Апатина стигао тренер Слободан Бачић, он је веровао у мој повратак на гол, после повреде када сам без палца остао – прича Владимир. – Многи су голмани тада пожелели да заузму моје место између статива, а тренер је говорио да њему не треба бољи голман од Дамјановића. Имао је апсолутно поверење у мене. Много сам му захвалан због тога. Имам утисак да је и повреда брже зарастала због његовог става. Све бих за њега дао. Покушавам све време да му узвратим на терену на најбољи начин. Каријеру нећу да јурим по сваку цену. Задовољан сам тиме што имам код куће и због свега што ми Чонопља у животу пружа. Српска лига је српска лига, није то било шта. И кад ми тренер после утакмице каже да вредим више од ранга у коме сам, то је награда вреднија од премије.
Показује десну руку. Нема палца. Комбајн му је сурово журбу наплатио. Одсуствовао је са терена извесно време. Стагнирао. ТСЦ се пласирао у Суперлигу, хватајући залет за Европу...
– Уместо у Европу, ја назад на њиву у Рогатицу – наставља Владимир. – Живот иде даље, ко зна зашто је то добро... Када бих морао да почињем испочетка, опет бих све исто радио. И палац бих поново заложио, ако је то морала да буде цена мојој срећи што живим овако како ја хоћу. Легнем у кревет кад хоћу, устајем кад проценим да могу стићи све да постигнем, свој сам газда и то је то... Нико ми изнад главе не клепеће. Сваки тренутак проведен на њиви, за овцама, у кафани, на терену, сваки је испуњен срећом што постојим и што се баш мени све то дешава како се дешава. Волим друштво и кафану, девојке обожавам... Имам колико ми треба. Имање сам проширио. Брачни пар, наше дивне комшије, прерано су преминули. Ожалили смо их као да су нам род најрођенији. Купио сам ту кућу од њихових потомака који немају намеру да се у село враћају.
У међувремену, ФК Бајша, један од најстаријих клубова у панонском поднебљу, остане без голмана. Неко се сетио Владе из Рогатице...
– Бранио сам Бајшин гол шест сезона. Једаред, кад смо гостовали у Чонопљи, бранио сам неодбрањиво. И задржаше мене у Чонопљи. Људи емотивци какав сам и сам, живе за фудбал. Брзо смо се нашли, ни два пива у кафани нисмо довршили. Како тад, тако и данас, селектор репрезентације Војводине Влада Шпоња ме је са гола Слоге селектирао, са мном и тројицу клупских другова повео – објашњава овај младић.
Показује десну руку. Нема палца. Комбајн му је сурово журбу наплатио
Квартет чонопљанских играча у Сан Марину (Дамјановић, Милошевић, Вукас и Вемић) деловао је као да дишу једним плућима. У почетку беху резервисани. Из дана у дан, погледе преко фудбалског нишана, наслеђеног из првенствених окршаја, заменила је жеља, преточена у намеру, да под окриљем УЕФА, буду једно биће. Без материјалне подлоге и интереса својствених професионалцима, аматери из клубова широм Војводине равне, у конкуренцији 35 европских региона, кроз двокружне квалификације и финални „Топ 8“ у Сан Марину сврсташе се тако међу европске регионалне велесиле, уз шпански Арагон са златном и пољски Долношлески са сребрном медаљом.
– Јој кад ја кроз Рогатицу са медаљом прошетам... Људи тек сада схватају шта смо постигли, до којег смо нивоа стигли. Ово ничим не може да се плати. Ово треба да се доживи. У селу су ме зезали каква репрезентација, каква УЕФА...?! Сад полако схватају, читају новине, посећују сајтове, гледају на ТВ, зову и честитају. Има јагње да окренем, гајбу пива да расхладим... Ма шта гајбу, има пуну приколицу да натоварим... Сањам како ће у Чонопљи да славе успех репрезентације у којој су четворица играча Слоге. Али, знам да ће се највише радовати моја мајка Бранислава, што због медаље, али много више због тога што ће да ми преда штафету за бригу око блага – каже Владимир.
Влада стоку назива благом, жито богатством, а фудбал начином живљења. Уз рад на њиви, храни и стадо оваца. Има их шездесетак. Све постиже сам. Некада и без капи сна. У току је сезона кошења детелине, а детелина се коси ноћу, док је роса. Без сна, ако у ходу нешто презалогаји добро је, ако не опет добро, јешће сутра.
– Овца, за разлику од крава или свиња, није захтевна животиња. Али и она би да једе. Ја не морам, али благо мора. Држава подигла субвенцију са седам на 10.000 по грлу. Мени падне на памет да купим овце и да своје жито, уместо да га продајем, добар део претворим у храну за овце. Ако је јечам 18, а јагње 600 динара, зар није боље да својим јечмом нахраним своје јагње, које ћу да продам. Једноставна рачуница, уместо да продам јечам па да за те паре купујем храну за јагње. Моја баба је говорила да празан џак не може да стоји усправно. Тако је и са објектима. Ако су празни, боље да их није. Планирам да проширим стадо. Најлакше је сести и плакати због цена, лоше године, због сунца и месеца... Ја то нећу, нема среће од лајања на звезде. Живота се нисам плашио, нити сам пред животом устукнуо. Уз субвенције за овце, имам од државе и 18.000 по хектару, добијем семе, гориво... Мало ли је?! То пуно значи свакоме ко хоће да ради. А ја хоћу да радим на њиви, да узгајам овце и да играм фудбал. Планирам и породицу да оснујем. Од моје будуће нећу да тражим да ради што и ја, нека сама одабере чиме ће да се бави, само да ме подржи у свему што радим и да води рачуна о кући – искрено ће наш саговорник.
Овца од сваког направи човека
Зачетник је доброг расположења, у друштву омиљен, међу стативама пожељан, за мобу свакоме на располагању... И са овцама уме... И овце с њим.
– Овца од свакога направи човека. Због ње мораш да устанеш, да је напојиш, да је нахраниш и тако из дан у дан... Није ми тешко, све је ствар радне навике. И онда видиш колико ти је та животиња захвална на томе колико се око ње ангажујеш и на свему што јој понудиш. Осетим то, сваку по погледу препознајем – каже Владимир Дамјановић.
Има правило у животу које каже да ће човек добијати то што добија све док буде радио то што ради, без обзира на тренутне услове за реализацију постављеног циља. Коју ће цену морати да плати, зависи од његове спремности и мотивације да се послу посвети.
– Ништа није тешко, ако човек воли то што ради. Мој деда је радио на њиви, имао је свиње у тову, други деда камионџија такође је био пољоприв- редник. Нисмо имали много, таман довољно за пристојан живот. Проширио сам имање, пријатељи ми помажу. Кад си искрен према другима и кад си спреман да помогнеш другоме, виде то људи и сами се нуде за помоћ. Са пријатељима из околних села функционишемо беспрекорно. Кад ја имам неку машину зашто да је не позајмим комшији када му затреба. И он ће мени позајмити другу коју ја немам. Када сам због фудбала одсутан, мама Бранислава и тата Дејан воде рачуна о благу. Мама је нарочито посвећена. Ја припремим храну, одредим темпо за оброке и све тече по плану...
Фудбалски аматер по статусу, професионалац у одговорима на обавезе које фудбалски изазови одређују, Влада Дамјановић живи своје време између њиве и обора до фудбалског терена и места међу стативама на голу Слоге и репрезентације Војводине. И печат времену у Чонопљи задаје, времену оплемењеном европским медаљама које су он и његови саиграчи у Сан Марину освојили и у бачкотополски атар донели.
– Нигде не журим, не живим за славу, нема тог материјалног богатства којим бисте могли да платите садржај мог једног дана, од свитања, до одласка у кревет, некад раније, чешће и после три ујутру... Кад ја хоћу и како хоћу... Живим пуним плућима, за друштво, за добре људе, за осмех и за песму... Живим за фудбал и остаћу му веран док год ме руке и ноге буду служиле, а то значи барем још 10 година – закључује Дамјановић.
У међувремену, Влада је планирао да се жени. И пуно деце је планирао, будућих спортиста. На спорту ће, вели, да инсистира, а избор спорта препустиће сваком детету понаособ. Ни њега нико није усмеравао. Сам је одабрао, сам је себи циљеве постављао и сам их је достизао, једног по једног, све до 30 својих јутара и још толико државних обрадивих њива, 60 оваца и европске бронзе... Једно од другог не одваја, једно с другим сабрао је у основицу живота, као базу за нова стремљења.