Легендарна Раза у разговор за Танјуг присетила значајних момената из своје каријере дуге 27 година, говорила је о свом анагажману у Кошаркашком савезу Босне и Херцеговине, о најдражим медаљма, саиграчицама и томе да је велики жал остао што кошаркашице нису отишле на Олимпијске игре у Барселони 1992. године.
"Ми Балканци смо такви. Увек је женски спорт, не само кошарка, потцењен у односу на мушкарце. Тако је то било и у периоду Југославије, увек смо биле у сенци мушке кошарке, иако смо ређале резулатате. Не могу да схватим да не може да се разбије тај комплекс нашег поднебља да жене такође могу да направе велике успехе. То се показало и када је Србија на ОИ 2016. узела бронзу. Знате шта то значи? Бити међу тим свим велесилама трећи, једна мала земља као Србија. Сви смо ми сада мале земље, мање смо од поједних европских градова, а да не причам о свету", рекла је Мујановић.
„Кошаркашице Србије фаворити су за освајање медаља на Европском првенству и Олимпијским играма 2021. године, сматра Мујановић.
Изабарнице Марине Маљковић на ОИ у Токију браниће бронзу освојену 2016. године у Рију, а месец дана пре олимпијског турнира кошаркашице Србије очекује ЕП, за које су у току квалификације.
Медаља из Бразила била је прва освојена у женској кошарци после сребра Југославије на Олимпијским игра 1988. године, када је Мујановић са својим саиграчицама постала олимпијски вицешампион.
"Србија је у сваком случају кандидат за једну од медаља, али биће тешко да се након једног великог такмичења поново оде на друго велико такмичење. Колико ће имати снаге, како темпирати форму за два такмичења која су веома близу...Или ће Марина морати нешто да ризикује. Да ли ЕП, да би праву форму екипе темпирала за ОИ. Ту је мала неизвесност, тешко је предвидети", рекла је Мујановић Танјугу.
Чланица ФИБА Одбора за женску кошарку Соњу Петровић Васић сматра кошаркашким бисером региона.
"Мени се стил Соње Петровић највише допада. Соњу познајем када је имала 16-17 година, када се већ видело да је веома перспективан играч. Мислим да је то кошаркашица која много значи за репрезентацију Србије", закључила је Мујановић.
За бившег центра Јединства из Тузле, олимпијску, светску, европску вицешампионку, три пута набољу играчицу Европе, прву кошаркашицу са ових простора која примљена у ФИБА Кућу славних у класи 2017 уз Микија Берковића, Пера Камерона, Валдиса Валтерса, Тонија Кукоча, Душана Ивковића и Шакила О'Нила и легендарни амерички “Dream team”, дуго није било места у кошарци БиХ.
Све то променило се доласком Мирзе Телетовића на чело КС БИХ, који је Мујановић поставио на место тим менаџера женских репрезентација у марту прошле године.
Како каже, људи који су били раније на челу савеза нису марили за зенску кошарку, као и да је Телетовић схватио потребу да она будем део савеза и да може много да помогне развоју женске кошарке.
"Већина људи у управама и савезима су мушкарци. Једноставно не могу да прихвате да једна жена боља и заслужнија од њих који воде те савезе и клубове. Драго ми је да су у овом периоду жене доста укључене у женску кошарку. Ту је Ана Јоковић која је потпредседница КС Србије за женску кошарку, посебно што је то играчица која је имала добру каријеру", истакла је Мујановић и додала:
"Најбољи осећај за то шта треба једној играчици, како поступати са њима, зна жена. Ипак ми жене једна другу најбоље разумемо. Мислим да ће и то дати допринос за даљи развој женске кошарке на подручју бивше Југославије. И у Хрватској је доста жена укључено, то је једна позитивна ствар", каже чланица ФИБА Одбора за женску кошарку од јуна 2019. године и додаје да је циљ да кошаркашице БИХ изборе пласман на Европско првенство 2021. године.
Мујановић је додала да бесмислено да се прекинуте сезоне због пандемије корона вируса наставе.
"Мислим да је боље да се све заустави, из разлога што су спортисти дуг период без адекватног тренинга. Мислим да је бесмислено наставити. Спортисти би неприпремљени могли да уђу у такмичарски део. Они можда јесу тренирали код куће, али то није то. То није довољно, јер утакмице и такмичења захтевају много више. Спортиста да би дао свој најбољи учинак мора да буде стопосто спреман и физицки и ментално", рекла је Мујановић за Танјуг.
Истиче да ће пандемија корона вируса донети кризу у целом свету и то ће аутоматски негативно да утиче на спорт.
"Самим тим улагања ће постатати мања. Наравно, увек се су неке друге ствари приоритет", закључила је она.
Кошаркашице Јединства из Тузле пре 31 годину постале су шампионке Европе када је побеђен италијански Примиђи, а у екипи коју је до врха водио чувени тренер Михајло Мики Вуковић била је и Мујановић са непуне 22 године.
Била је то њена прва титула првака Европе од укупно четири које је током каријере освојила.
"Прва титула са Јединством из Тузле је најдржа. Била сам веома млада, први резултат и највећи клупски успех. И преостале три титуле са иностраним клубовима су на неки начин обележиле моју каријеру, али прва је посебна", рекала је Мујановић.
Током каријере играла је у 16 клубова, три пута је проглашена за најбољу играчицу на Старом континету (1991,1994. и 1995), а центар југословенске репрезентације окушала се и у женској НБА лиги, где је једну сезону одиграла за Детроит.
"Једино што ми се у WNBA свидело јесте што је утакмице долазило по 20.000 људи. Сам тај систем ми се није допао. У веома кратком периоду играо се велики број утакмица. Цело лето изгубите у тој лиги, а није био неки новац. Лепше ми је било да играм у Еворопи него у САД".
Са репрезентацијом Југославије Разија је 1987. године узела сребро на Европском првенству, годину дана касније на Олимпијским играма у Сеулу освојено је ново сребро, да би 1990. године постала вицешампион света, а наредне године и Европе.
Није имала дилему која јој је медаља најдража.
"То је сигурно медаља са ОИ, јер је сан сваког спортисте да оде на Игре, а када узме медаљу то је нешто посебно. Тада смо неочекивано освојиле медаљу, јер на Играма 1984. није направљен никакав резултат. Међутим, ми смо биле изненађење 1988. То одличје ми је посебно драго".
Кошаркашице Југославије тих година биле су у самом врху, али до злата никако нису могле, увек су за корак биле боље Сједињене Америчке Државе или Совјетски савез.
"Недостајало нам је искуство, биле смо јако младе. На Олимпијским играма 1988, два главна играча у екипу биле смо Данира Накић са 19 година и ја са 21. Анђа Арбутина је такође била моја генерација. Окосница тима су биле младе играчица, имали смо једну Слађану Голић која је била нешто мало старија. Када смо играчки сазреле, избио је рат. Да смо 1992. године отишле на ОИ у Барселони, тешко да би нас ко тада добио. Остао је тај жал за златом на ОИ, али и на Светском првенству...", каже Разија.
Сматра да су Наталија Засулскаја и она чиниле најбољи центарски пар у Европи током наступа за Дорна Годељу, када су 1992. били прваци Европе.
Иако је, како каже, са свим саиграчица из репрезентације добро сарађивала посебено је изводвојила Слађану Голић, са којом се најбоље разумела испод коша.
У Разијином најлепшем сећању остала је и Бојана Милошевић, која је недавно преминула.
"Бојану памтим као веома драгу особу, доброг човека и веома вредног спортисту. Била је играчица која је све резултате постигла својим упорним радом и залагањем. Била је један прави спортски вођа. Ништа јој није било тешко, увек је давала свој максимум. Нажалост, отишла је прерано. Није успела да добије битку са здравственим проблемима", закључила је Мујановић.
