Ипак, почећемо тако што ћемо рећи да је то најуспешнији наш шахиста свих времена. Имали смо Љубојевића, Ивкова, Трифуновића, Матановића, али Глига је Глига...
Стално присутан у светском шаху, победник многих најјачих турнира, играч који се није устручавао да против актуелних првака света игра на победу. А побеђивао је многе. Од њега су стрепели сви врхунски играчи, јер се није плашио „Совјетске школе шаха“, а његово гесло: „Играм против фигура“ остало је као светионик многим потоњим генерацијама. Тако се зове и његова култна књига из које су учили будући шампиони. Једно цело поколење совјетских нада је своје репертоаре заснивало на томе и црпело знање из Глигиних партија: Иванчук, Широв, Дрејев, Барејев, Крамник, па и сам Каспаров.
Био је велики истраживач, радник, боље рећи шаховски рудар, у проналажењу нових идеја и решења у шаховским отварањима. Као плодан писац, био је у стању да само у једном броју „Шаховског гласника“, уз главну партију и десетак додатних, у потпуности објасни цело отварање.
За Глигорићеве резултате на Зонским и Међузонским турнирима, па и о учешћу у Мечевима кандидата за првака света, шахисти много тога већ знају. Ипак, у напону шаховске снаге, у четвртфиналу Мечева кандидата за првака света, наишао је на Михаила Таља. Меч је почео сјајном победом у првом колу и, после пет узастопних ремија, доживео је два пораза и све се преокренуло. И сам Таљ је признао да је одигравање меча баш у Београду те 1968. године њему помогло, због великог психолошког притиска на Глигорића услед очекивања домаће јавности.
Шта још рећи о његовим успесима? Заиста, ако се узму у обзир освајање златне олимпијске медаље у Дубровнику 1950. године, најбољи резултат на првој табли на Олимпијади у Минхену 1958. године и низ одличја за репрезентацију, морамо навести само неке од Глигиних победа на светским турнирима: Мар дел Плата 1953, Хејстингс 1951, 1956, 1959. и 1961. године, затим Стокхолм 1954, Београд 1964, Манила 1968, читав низ мањих турнира по Јужној Америци, Бенелуксу... Од првог великог успеха на Међународном турниру у Варшави 1947. године, па до тријумфа у Сочију 1986, када је победио заједно са Бељавским и Вагањаном. Занимљиво је то да је Глига требало да буде само почасни гост на Меморијалу Чигорина, али пошто се један учесник разболео, ускочио је у последњем тренутку као замена и – победио! Била би нам потребна половина новинске стране да бисмо навели само градове у којима је боравио и играо Глигорић.
Као новинар, Глигорић је радио у Танјугу, извештавао је са многих турнира (на којима је често и играо) и био је прави амбасадор шаха. Сарађивао је са најзначајнијим шаховским часописима широм света и објавио велики број књига.
Живот је пролазан. Као и животи многих од нас, обичних људи. Али, животи оних великих, и посебно њихова каријера, а у овом случају и допринос светском шаху, морају се памтити. Глигорић је преминуо 14. августа 2012. године.
Ж. Медар
