НА ДАНАШЊИ ДАН ПОЧЕЛА ЈЕ БИТКА НА КАЈМАКЧАЛАНУ Прва победа српске војске на Солунском фронту

Сећања на страховите борбе на Кајмакчалану постала су део националног предања и идентитета Срба због чињенице да је Бој на Кајмакчалану био прва победа Срба на Солунском фронту, остварена огромним напором и жртвама, на висинама од преко 2.000 метара.

Преко планине Ниџе пролазила је у то време јужна гранична линија, према Грчкој, отуда је победом на Кајмакчалану започело ослобађање првих стопа окупиране Краљевине Србије, како се говорило отворена је "Капија отаџбине".

У огорченим борбама врх планине Ниџе, Кајмакчалан, више пута је прелазио из руке у руку, да би Дринска дивизија, ојачана пуковима Дунавске дивизије, у страховитом налету коначно овладала Кајмакчаланом што је била прва победа српске војске после трагичног повлачења до обала Јонског и Јадранског мора током зиме 1915/1916. 

Последица успешне офанзиве српске војске била је, након вишедневних тешких борби, одступање бугарских и немачких трупа севереније и ослобађање Битоља, тада важног града Јужне Србије, 19. новембра. 

Бугари и Немци су на планини Ниџе били тако утврђени да је у њиховој команди владало уверење да је тај простор неосвојив. Систем утврђења на Кајмакчалану називали су Борисов град, по бугарском монарху. 

Основни циљ савезничке команде, односно српске офанзиве, било је овладавање врхом планине, висине 2.524 метра. Била је то истакнута кота која је доминирала великим делом фронта.

У страховито напорним, суровим борбама, прса у прса, уз велике жртве, Срби су коначно овладали врхом планине.

Бугари су притом били тако потучени да се бег претворио у хаос који њихова команда није могла да заустави и организује. Остављена је притом велика количина опреме. 

По распореду српских трупа на Солунском фронту, Прва српска армија са Моравском дивизијом, покривала је потез од Кожуфа до Кајмакчалана, док је Трећа српска армија, са Дринском дивизијом, покривала простор од Кајмакчалана до Лерина.

Боју на Кајмакчалану претходио је покушај Бугарске Прве армије, 17. августа, да са утврђених положаја на врховима запоседну јужне падине планине Ниџе, када је био нападнут леви бок српске Дунавске дивизије.

Тешке борбе, с циљем да се бугарски напад заустави, трајале су до 30. августа, да би 8. септембра начелник Штаба Врховне команде Српске војске Петар Бојовић, потоњи војвода, наредио Другој армији да на сваки начин запоседне потез Козјак Ниџе. 

Ударне борбе трајале су од 12. до 30. септембра. Поред лоше полазне позиције Србима је успело да 18. септембра у вечерњим сатима запоседну Кајмакчалан.

Видно ојачани и реорганизовани Бугари повратили су, већим делом, позиције, 26. септембра.

Потом је Трећа српска армија кренула у нови напад, када су Срби  заузели Кајмакчалан 30. септембра, у 13.30, да га више на напусте. Највишом котом планине први су овладали добровољци војводе Вука.

Током наредних дана настављене су борбе за околне висове, а пошто је пала Сива стена Бугари су одустали од даљег отпора напустивши бојиште.

Укупне жртве, великим делом последица борби прса у прса, биле су страховите. Срби су имали 4.643 погинула, а сама Дринска дивизија 3.320. Рањених је било до 30.000, а чак око 2.000 је нестало.

Запоседањем стратешки важне позиције Срби су тада остварили прву победу на Солунском фронту, ослободивши део окупиране отаџбине. 

Краљ Александар Карађорђевић подигао је спомен капелу на Кајмакчалану, са костурницом, освећену 1928. о десетогодишњици победе у Првом светском рату, на којој је оставио посвету: "Мојим див јунацима неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи". 

У складу са тестаментраном жељом Арчибалда Рајса у урну смештену у капели било је положено његово срце. 

У Београду је такође тада подигнут споменик јунацима Кајмакчалана, у виду осматрачнице пренете са Солунског фронта, смештене на обод Пионирског, тада Дворског парка. 

О стогодишњици Боја на Кајмакчалану 2016. Влада Србије реновирала је спомен капелу и костурницу, коју су бугарски окупатори девастирали 1941. године.