ПРЕ 210 ГОДИНА ЗАЗВОНИЛО ЈЕ ТАКОВСКО ЗВОНО СЛОБОДЕ Сећање на Цвети 1815. и почетак Другог српског устанка

Милошева буна 1815, позната у историографији као Други српски устанак, пресудни је догађај новије историје Срба, као доба стварања нововековне слободне Србије.

Победом у Другом српском устанку књаз Милош Обреновић довео је не само до ослобођења Србије него и до укидања феудализма, развлашћивањем Турака на локалном нивоу.

Милошевој буни 1815. претходио је трагичан период по пропасти Карађорђевог Првог српског устанка  октобра 1813. Последица је била масовни збег народа преко Саве и Дунава, на простор Аустрије, у Банат и Срем, чему је претходио бег Карађорђа и других устаничких првака, осим изузетака попут Милоша Обреновића. Положај избеглих био је катастрофалан.

У самој Србији Турци су се понашали горе него уочи Карађорђеве буне 1804. у време страховладе дахија, која је и довела до устанка.

Иако је Сулејман паша Скопљак који је тада столовао у Београду, званично прогласио амнестију, у стварности трајао је терор, паљевине, робљење, кулук, тешки намети, иживљавање.     

Београд је постао велика тржница робља, начичкан кољем с главама посечених Срба. Страх је био свеприсутан, бројна села су опустела. Немогућност иоле нормалног живота, општа несигурност, довешће је до одметања у шуме, пораста хајдучије.

У јесен 1814. избила је, готово спонтано, буна хаџи Продана Глигоријевића, у околини Чачка, коју су Турци брзо угушили.

Пошто је терор настављен, на пролеће 1815. група истакнутијих Срба, из Рудничке, Ваљевске и Београдске нахије, немогавши више да издржи репресију, окупља се. Њих педесетак, поред других Арсеније Лома, Милић Дринчић, Милутин Гарашанин, Никола Катић, Лазар Мутап, договарају се у Рудовинцима и Вреоцима да се подигне устанак. Одлучују да вођство понуде Милошу Обреновићу.

Приликом састанка у манастиру Враћевшници, Луњевици и Драгољу, Милош се прихватио вођства планиране буне, после извесне уздржаности.

На народном сабору у Такову, на Цвети, 23. априла 1815, где су се углавном нашли виђенији Срби из рудничког и чачанског краја, Милош Обреновић је, како je prethodno одређено, прогласио подизање устанка. Подигавши крсташ барјак упутио је позив да се народ диже на оружје, с налогом да се друмови за Турке запрече. Игуман Враћевшнице Мелентије Павловић благословио је и причестио устанике.

Током наредних четири месеца трајале су борбе. Први сукоби избили су на Руднику, нападнути су Турци који су сакупљали порез. Учествовали су Јован Обреновић, Арсеније Лома, Сима Паштрмац, Благоје из Кнића.

Милош је потом брата Јована Обреновића и Лазара Мутапа послао на Турке пут Чачка. Милутина Гарашанина је усмерио да запречи излазак Турака из Београда. Сам Милош се првих дана задржао на Руднику на који је продрло нешто Турака које је упутио Сулејман паша Скопљак.

Одатле, намерио је да заузме Палеж, данашњи Обреновац, како би пресекао наступање Турака од Београда. Палеж је био важан и због везе са Сремом одакле је, као и током Карађорђеве буне, стизало снабдевање устаника, оружјем, муницијом, храном, и другим потепштинама. Тим путем је започео и повратак избеглих. Аустријске власти односно граничарска војна команда у Петроварадину су то одлучно спутавале.

Маја, Милош је ослободио и Ваљево, да би се потом запутио пут Чачка где су трајале борбе на Љубићу. Након четрдесетак дана тешких борби Турци су на Љубићу поражени. Следило је ослобађање Крагујевца, Баточине, Гроцке.

У првој четвртини јула Милош је тукао Турке и код Пожаревца, који су се затим повукли јужније пут Ћуприје. Потом је ослобођен Карановац, данашње Краљево.

Битна промена у односу на Карађорђеву буну, било је благо, обазриво понашање према заробљним Турцима и њиховим породицама, на чему је управо Милош доследно инсистирао. За жене и децу Турака је обавезно обезбеђивао сигуран одлазак ван Србије.

Милошу је успешним развојем устанка успело да београдске Турке и Сулејман пашу углавном задржи затворене у калемегданској тврђави.

Стамбол је потом наложио упућивање казнене експедиције из Босне. Њих је Милош у Мачви, код Дубља, средином јула, одлучно поразио. Ибрахим паша је заробљен. Милош му  је осигурао повратак у Босну. Пораз босанских потурица код Дубља испоставио се као прелом. Био је то крај оружаног дела Милошеве буне.

Уследили су преговори Марашли Али паше и Милоша Обреновића. Власт у Истанбулу одлучила се на попустљивост услед нових међународних околности. Тежак пораз Наполеона у Русији променио је све. Отуда је Милош Обреновић извојевао победу с неупоредиво мање напора од оног који је био неопходан током Првог српског устанка, Карађорђеве буне.

После преговора са босанским Хуршид пашом у Подрињу, Милош се запутио у долину Мораве на преговоре са Марашли Али пашом, што је завршено успешно негде почетком септембра.

Наглашавао је притом да је његова буна усмерена против Скопљак паше и злоупотреба, а не против Турака уопште, поготово не против Стамбола. Власти у Истанбулу потом ће поставити Марашли Али пашу за београдског везира.

У потоњем периоду Милош ће поступно, малим корацима, осмишљеном дипломатијом, с великим напором и издашним поткупљивањем, извлачити повољнији положај за Србију којом је овладао.

Претходно, Турци су сасвим игнорисали одредбе Букурештанског мира из 1812, односно гаранције које су биле предвиђене за Србе. Сада се међутим ситуација из основа променила. Према првом споразуму Милоша Обреновића с Марашли Али пашом, Турци више нису залазили у народ, већ су боравили искључиво у градовима. То је подразумевало да су дажбине турским властима надаље прикупљали локални истакнутији Срби.

Самосталан живот Срба сељака , без терора који је најчешће био саставни део непосредног присуства Турака, омогућиће поступан опоравак и напредак села, а онда и трговине са суседном Аустријом, где је извожена стока гајена по Шумадији, Мачви, Браничеву, Поморављу.

Успостављено је својеврсно двовлашће, потврђено султановим бератом 1816. У Београду је утемељена Народна канцеларија, представничко и административно тело, са заступницима 12 нахија. Предвиђено је мешовито судство.

Током Народне скупштине 1817. Милоша Обреновића су сународници прогласили за наследног књаза.

Успело му је, такође, да издејствује да Црква на простору кнежевине буде предвођена српским архијерејима, чиме је одстрањена власт Цариградске патријаршије, што је имајући у виду тешко искуство Срба са грчким свештенством и посебно владикама, имало огроман значај. Порта је то потврдила 1830.

Током 24 године прве владе књаза Милоша Обреновића у Србији је подигнуто или обновљено чак 239 цркава, међу којима су искључиво његовим средствим изграђене 53. То га, извесно, после Немањића, чини водећим задужбинаром Српске цркве.  

Самоуправна права Милошеве Србије регулисана су, односно проширена, султановим хатишерифима из 1830. и 1833. Обавезе српских сељака према турским властима тада су, трајно, постале саставни део данка који је плаћан Високој Порти у Истанбулу. То је даље значило да су аграрни односи типични за Турску, феудализам, из Србије Милоша Обреновића одстрањени. Дотадашња спахијска земља подељена је сељацима. Била је то права друштвена револуција, како се изразио описујући тај период историје Србије, велики немачки историчар Леополд Ранке. 

Хатишерифом из 1833. Србија књаза Милоша је и територијално проширена простором још шест нахија. Од тада Кнежевина Србија је покривала отприлике читав простор који је сачињавао Карађорђеву Србију. Потврђен је аутономни статус, а Милошу наследно кнежевско звање. Тада је заправо најчешће коришћен термин књаз и књажество, с логиком да локалних кнежева, тада се говорило кнезова, има низ, као и раније, док је књаз Милош јединствен.