ТАМНА СТРАНА АДРЕНАЛИНА Бег у екстремне спортове је понекад и вапај за помоћ

Кад кажемо екстремни спортови – прво помислимо на људе који пркосе законима физике, а, чини се, и границама људске психе. Али оно што најчешће не видимо јесте оно што се дешава кад се камере угасе и адреналин нестане.

Последњих година, психолози и спортски терапеути све гласније говоре о повезаности између екстремних спортова и менталног здравља – укључујући депресију, анксиозност и чак суицидалне мисли.

Адреналин као бег, а не само изазов

Др Ерик Брyмер, психолог и истраживач са Queensland University of Technology у Аустралији, већ деценију проучава психологију екстремних спортова. Он истиче:

– За многе спортисте, екстремни спортови нису само изазов, већ начин да се повежу са собом. Али код неких, тај интензитет може представљати бег: од унутрашње боли, трауме, па чак и свакодневног живота који им делује „мртво” без узбуђења.

Његова истраживања показала су да део спортиста заправо користи опасне подухвате као механизам суочавања са емоционалним теретом – уместо терапије, траже олакшање у скоку из авиона или пењању без ужета.

Када ћутање постаје опасније од пада

Култура екстремних спортова често велича непобедивост и храброст. Признати рањивост, депресију или анксиозност – међу колегама се понекад доживљава као слабост. То додатно отежава особама да потраже помоћ.

Сара Хендер, терапеутски саветник за спортисте при британској организацији Sporting Chance, каже:

– Проблем није само у ризику који екстремни спортисти преузимају, већ у ћутању које прати њихове унутрашње борбе. Они су обучени да игноришу страх, да померају границе, али то често значи и потискивање емоција које вапе да се о њима прича.

Искуство из прве руке: Тишина након аплауза

Марк Твајт, познати амерички алпиниста који је учествовао у неким од најопаснијих експедиција на свету, отворено је говорио о постекспедицијском паду и менталним кризама:

– Пењање ме држало на површини. Кад сам престао, бука је нестала и остао сам сам са својим мислима. Тек тада сам схватио колико сам заправо био у проблему.

Овакве исповести више нису реткост – све више бивших екстремних спортиста открива да је најтежа борба она која се не види споља.

Адреналин није само за професионалце – зашто људи све чешће траже екстремна искуства?

Екстремни спортови нису више резервисани само за професионалце. У последњих десет година, све је више људи који се одлучују да бар једном у животу искусе нешто „ван зоне комфора” – скок падобраном, банџи џампинг, рафтинг на брзим рекама, вожњу квадовима по клисурама.

Неки то раде због узбуђења, неки због друштвених мрежа, али многи – како показују истраживања – из личне потребе да осете да су живи.

– Многи рекреативци се одлучују за екстремне спортове у тренутку кризе: после раскида, смрти у породици, губитка посла. Није редак случај да тај тренутни излив адреналина доживљавају као ресет емоција – објашњава др Ерик Брyмер, истраживач са Queensland University of Technology.

Проблем настаје када ти покушаји постану једини начин да се „побегне” од непријатних осећања – туге, беса, празнине. У том случају, екстремно искуство не доноси ослобађање, већ постаје зависност.

Амерички психолог и аутор књиге The Adrenaline Junkie’s Guide to Recovery, др Theo Tsaousides, упозорава:

–Ако вам једино узбуђење у животу долази од ризика, важно је запитати се: шта покушавам да избегнем? Понекад људи користе опасна искуства да би маскирали тугу или осећај да нису довољно вредни.

Ова понашања се све чешће јављају код младих, посебно у дигиталној ери у којој се инстант доживљај вреднује више од трајног унутрашњег мира. Уместо терапије – ту је скок падобраном. Уместо разговора – литица.

– Екстремно искуство може бити оснажујуће, али никада не би смело да буде замена за суочавање са собом – закључује др Tsaousides.

Како препознати, како помоћи?

У спортским тимовима и организацијама широм света, све чешће се позива на увођење психолошке подршке као стандардне праксе како за професионалне спортисте, тако и за све оне који желе да осете бујицу адреналина.

– Ментално здравље мора бити једнако приоритетно као и физичка припрема. Нема храбрости у игнорисању проблема, права снага је у тражењу помоћи – поручује Gervais.

Храброст је и погледати у себе

Док аплаудирамо онима који пркосе висинама, важно је да не заборавимо да најопасније падове често нико не види. Екстремни спортисти јесу храбри, али и људи од крви и меса – са страховима, тугама и траумама. И док им се дивимо због физичке издржљивости, можда је време да им пружимо руку због нечег много важнијег – њихове борбе са самим собом.