БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ (3) Према традицији, лева страна цркве је буњевачка а десна мађарска

Испред цркве је и лепо уређен мали парк са дечијим љуљашкама. Ту сам на клупи појео свој ручак купљен у продавници. Неко би рекао да је грехота што поред чувеног “лемешког кулена” једем сир “Сомборка”, чварке и јогурт из радње, али кратко време до поласка последњег воза из Сомбора за Нови Сад и Чонопља коју је још требало да обиђем, условили су брзи ручак на клупи испред цркве.

До цркве се налази брдо на којем се налазе гробље и велика Калварија која доминира изнад села и види се још кад му прилазите из правца Сомбора.

Прва црква, посвећена Рођењу Блажене дјевице Марије (Малој Госпојини), подигнута је 1752/53. у средишту села, на истом месту где се и данас налази. Како пише сомборски портал “Равноплов”, о томе је остао запис у Летопису фрањевачког манастира у Сомбору у коме пише да је 16. јула 1752. у присуству околних и локалних племића, часни отац Мирко Будаи, старешина сомборског фрањевачког манастира, поставио камен-темељац цркве која се подиже о трошку племенитих становника села Милетића. Прва милетићка црква била је саграђена од сирове цигле и њена дужина износила је 15 хвати (28,5 метара), а ширина пет хвати (9,5 метара). 

Од 1803. г. црква је била под патронатом 36 племићких породица, које су постале власници села и сеоског атара. Према подацима из 1810. црква је била дугачка 22 хвата (41,8 метара), што значи да је крајем 18. или почетком 19. века била продужена. У то време у изградњи је био црквени торањ (када је довршен био је висок 103 стопе, или око 32,5 метра), са четири звона, чији је данашњи лимени кров настао знатно касније (1888). Црква је, због руинираности, поново темељно обновљена и проширена 1818. 

Године 1842. црква је скоро потпуно поново изграђена, а тада су срушени сви зидови, осим прочеља цркве и торња, и на њиховом месту сазидани су нови, од квалитетне цигле и чврстог материјала. Црква је уједно и додатно продужена за четири хвата (7,6 метара). Традиционално, лева страна цркве била је буњевачка, а десна мађарска. Имућније племићке породице куповале су своје стоце (клупе) у цркви, а строго се пазило да у њима могу да седе само власници.

Фудбал се у селу игра од 1912.

Мештани овог села укључени су у најразличитија удружења која се баве спортским активностима, ловом, кулинарством, музиком, очувањем културне баштине итд. ФК Јединство из Светозара Милетића основан је 1920. под именом “Соко”, иако се, према незваничним информацијама, фудбал у овоме месту игра од 1912. У лето 2018., након 13 година паузе,  ФК Јединство у Светозару Милетићу је поново покренут и укључује се у Међуопштинској лиги Сомбор - 2. разред, најнижем рангу фудбала у Србији, где се и данас такмичи.

Поред фудбала у селу постоје, карате и шах клуб а до 2017. организован је и “Лемеш ринг” - мотокрос такмичење са великим бројем интернационалних учесника. И даље постоје Добровољно ватрогасно друштво, Ловачко друштво “Срндаћ” и Музичко друштво “Musica Viva”.

У Лемешу делује Хрватско буњевачко културно-умјетничко друштво “Лемеш” и Хрватско културно умјетничко друштво “Кнези Стипан Шимета”, док су овдашњи Мађари окупљени у културно-уметничком друштву “Németh László”.

Од манифестација које организују овдашњи Хрвати-Буњевци треба поменути жетелачке свечаности - Дужијанцу као „Марин бал“ (прело). У селу се игра и улични шах, један од три таква у Војводини. Познати кулинарски специјалит села је лемешки кулен а од 2006. одржава се гастрономски фестивал Лемешки кулен фест.

У цркви се налазе и стара проповедаоница, као и пнеуматичке оргуље на кору, које су постављене 1912. године, након обнове цркве. Оргуље су са 12 регистара, а произвела их је темишварска радионица „Wegenstein Lipod es fia“ (њене месингане цеви, као и црквена звона, однете су током Првог светског рата, за војне потребе).

Значајније обнове цркве изведене су 1965. и 2005. а у новије време постављени су постоље са Пиетом и олтар Госпе Лурдске, који је почетком 21. века пренет из запуштене католичке цркве у Кљајићеву.

Испред цркве налази се камено распеће које је 1796. подигао Иван Пијуковић, као и два споменика у виду стуба (старији споменик Блажене дјеве Марије, који је 1924. поправљен о трошку девојчице Естере Алаге, и споменик Пресветом Тројству, који је 1923. подигла удовица Каролина рођ. Хорват, супруга пок. Шиме Вујевића).

Осим цркве, један од архитектонских симбола данашњег села је и Калварија са капелом посвећеном Госпи од милосрђа, која се налази на узвишици недалеко од сеоске цркве. Записи бележе на том месту кроз историју најмање две капеле, а предање цркву земуницу још из времена турске управе. Прва капела подигнута је 1767. а око 1870. обновљена је стара или је саграђена нова капела на Калварији, која је, истовремено, посвећена.

Уз сагласност Суботичке бискупије стара капелица срушена је 1924. када је почела изградња данашње капеле по пројекту сомборског инжењера Светозара Кротина. Изградњом је руководио грађевински предузетник Јозеф Базлер, а капела је довршена четири године касније (1928), када је на Госпу Снежну (5. августа) посветио суботички бискуп Лајчо Будановић. Грађена је у неокласицистичком стилу, на три нивоа (крипта у подруму, црквица у приземљу и кров са два торња, који уједно служи и као тераса и видиковац). Суботички бискуп Лајчо Будановић, који је посветио капелу у Милетићу 1928. Олтар капеле Госпе од Милосрђа представљао је донацију племићке фамилије Декер, чији потомци данас живе у Будимпешти.