Ушао сам у цркву веома лепе унутрашњости и почео да фотографишем као стотину пута у различитим православним, римокатоличким, гркокатоличким и протестантским цркавама широм Војводине - кад се појављује свештеник Томислав Живковић са захтевом да обришем све снимке јер „од пре три месеца није дозвољено фотографисање у црквама без писмене дозволе Епархије бачке”.
Број становника села Параге у срцу плодне Бачке пада непрекидно из пописа у попис. Од 1.427 на попису 1948. до 921 житеља на последњем попису 2011. Како кажу мештани тренутно је „на спавању” у селу мање од 500 људи па је то бројка која се може очекивати на овогодишњем попису.
Стижем и до Железничке станица Параге која је запуштена као и готово све на прузи Нови Сад - Сомбор. Кроз станицу пролази седам возова из правца Новог Сада и исто толико из правца Сомбора. У просторији која је некада била чекаоница налази се шут, разбацано смеће и комади малтера који су отпали са зидова и таванице.
На излазу из села, са леве стране - православно гробље. Хроника гробља у Парагама бележи пуно напуштених и запуштених старих гробова иако у селу није дошло до промене структуре становништва односно, требало би да потомци тих покојника и даље овде живе. Међу надгробним споменицима исписаним ћирилицом, примећујем и један латинични натпис: „Not sleeping, just dead„ - Charles Elgin Alverson (Los Angeles 1935 - Земун 2020). Поред његовог имена пише Живана Аничин Алверсон (1950-20...). Испод Живаниног имена пише „Све је прошло и завршило се”.
Кратка претрага на интернету открила ми је да је у Парагама од краја деведесетих до своје смрти пре две године, на имању своје супруге Живане живео писац Чарлс Алверсон, сарадник и пријатељ неких од чланова групе „Монти Пајтон”, косценариста прве верзије сценарија за култни филм „Бразил” Терија Гилијама. Алверсон је био лично присутан (у својству публике чији је смех тонски бележен) на снимањима оригиналног „Монти Пајтон” телевизијског серијала.
Пронашао сам телефонски број Алверсонових, јавила се Живана и договорили смо састанак у њиховој кући у Парагама.
Чарлсова удовица ме дочекује на трему своје куће обучена у жуту хаљину са великим белим радама и белим „панама шеширом” на глави, налик на неку јужњачку даму из романа Маргарет Мичел.
Живана, рођена у породици Аничин у Парагама била је дугогодишња новинарка „Наде” па први део разговора неминовно протиче у размени искустава из времена са краја осамдесетих и почетка деведесетих у згради „Борбе” на Тргу Николе Пашића у Београду када сам ја започињао а она завршавала своју новинарску каријеру.
-Чарлс и ја смо се упознали 1978. у Лондону, у кући Елисон и Терија Џонса, једног од чланова групе ‘Монти Пајтон’. Он је тада живео са својом првом супругом и децом у Кембриџу и дошао је једног дана у посету Џонсовима. Ту се родило пријатељство али не и љубав. После две године учења енглеског језика и чувања деце, вратила сам се у Београд - започиње своју причу Живана која је наредних година више пута одлазила у Лондон и сретала Џонсове и Алверсона.
Године 1993. био је у Будимпешти на једној конференцији одакле се јавио Живани. „Објаснила сам му како да дође аутобусом из Будимпеште у Београд. Тек тада се родила романса између нас двоје. Годину дана касније, вратио се у Београд и почели смо ту да живимо заједно, он је био дописник из овог дела света за неколико америчких и британских листова а ја сам и даље радила у “Нади”. Њему је Србија у тим лудим годинама почетком деведесетих била јако занимљива и тај период његовог живота био је нека врста експеримента са учествовањем.
Након што се Живанина мајка у Парагама разболела, Алверсонови су решили да се преселе у ово бачко село, а Чарлс је уживао у сеоском животу.
-Имао је два пса које је довео из Енглеске. Чим су ушли у двориште, подавили су мами 15 пачића. Она га је толико волела да се није наљутила. Сваког јутра је устајао у пет, купио је књиге и касета из којих је учио српски. Хтео је да га научи перфектно што му баш није полазило за руком. Косио је траву пред кућом, ишао у продавницу, мештани су га баш волели. Када је обнављан Дом културе, Чарлс се добровољно јавио да помаже, износи шут. На манифестацији “Парожани Парагама” Чарлс је у добротворне сврхе продавао америчке кокице. За Божић када се на улицама пале бадњаци, а он је спремао кувано вино. Кад би попио он се само смејао и заспао ту где се налазио! - описује Живана бачке дане славног писца.
Током своје новинарске каријере Алверсон је разговарао са Леноном и Јоко Оно у време када су протестовали тако што су лежали у хотелском кревету недељу дана што је постало део иконографије шездесетих. Срео је и чланове култне групе „Бонзо Дог Банд”, и забележио последњи (потајно уснимљен) интервју са Џенис Џоплин. Током последњих година живота, стварајући у кући у Парагама Чарлс је постигао значајне успехе као романописац.
Његови романи преведени су на шест језика. Роман „Кејлеб” о црнцу, робу на америчком Југу током 19. века, „Дерета” је објавио и на српском. Да ли га је оближња Јегричка инспирисала на амерички Југ и Мисисипи који исто тако „тихо тече”, остаје да нагађамо, тек дух амбијента осетио сам чим сам угледао Живану у дворишту свеже окречене куће породице Аничин.
-Овде у кући у Парагама затекло нас је и бомбардовање 1999. Чарлса је то јако погодило, стално је говорио: “Моја земља бомбардује земљу и народ који ме је прихватио као свога!” Једног дана позвали су нас из СУП-а из Оделења за странце и питали да ли би Чарлс говорио на мосту у Новом Саду. Следећег дана је погођен тај мост! - наставља своју причу Живана.
Чарлс је умро 19. јануара 2020. Живана ми показује албум са фотографијама Чарлсове деце Клер, Џејка и Џоша са којима је у сталном контакту и због чијег доласка у Србију се шест дана чекало са сахраном. „Монти Пајтоновац” Тери Џонс, његов пријатељ и сарадник умро је два дана после Чарлса - 21. јануара 2020.
На крају разговора Живана ме моли да напишем да је укинута пошта у селу и да лекара имају само два сата дневно што им свима јако отежава живот.
У издању Српске православне црквене општине Параге овдашњи свештеник Душан Н. Петровић објавио је 2004. књигу „Параге, село у Бачкој” у којој се могу наћи многи занимљиво подаци из живота овог места од насељавања до 1941.
Посебну пажњу ми је привукао списак узрока смрти мештана Парага од 1868. до 1940. Занимљиво је да оне болести од којих данас највише умиру Војвођани, па и мештани Парага - канцер и болести срца - пре једног века једва да је постојале.
Тако је током те 72 године било само два самоубиства, 13 умрлих од рака и 8 од „срчане болести”. У исто време - од туберкулозе је преминуло чак 308 Парожана, 69 од запалења плућа, 144 од „старачке слабости” (која је у тим временима почињала већ са 55 година); умрло је 146 „слаборођене” деце 129 деце која су добила „фрас”. На порођају је умрло 11 жена...
Постоји неколико теорија о томе како је село добило име. Према првој, најнаивнијој први досељеници на једној пољани угледали су пар ислужених коња како пасу и рекли: „Хајде да се населимо овде где пасу ових Пар Рага”. Друга теорија каже да су на овом месту свој салаш имала два брата Мађара са презименом Парази. Трећа верзија каже да је у околини села било пуно обрадиве за запуштене, запарложене земље. У прилог тачности ове теорије иде и чињеница да мештани села себе зову Парожанима а не Паражанима како би било граматички исправно.
Прво насеље под именом Велике Параге настало је на пола сата ход јужно од данашњег насеља. Због великих подземних вода скоро све куће у селу срушиле су се 1793. и Парожани су били приморани да се помере на узвисину Јарчев брег која је на 94 метра надморске висине.
Угледни интелектуалац из Парага професор Сава Лазић изнео је и четврту теорију о етимологији назива села. Он тврди да је реч Параге шпанског порекла и да је као таква дошла у ове крајеве са Хабсбурговцима. У шпанском правопису реч „пустара” се пише „параје„ а у француском „парраге„ (изговара се као „параж„) али су га мештани прочитали „по Вуку” - и тако је настало име села.
Аутор књиге „Параге, село у Бачкој” који се и бави обичајима који су ишчезли, пише о томе како су се за време Поклада пред Ускршњи пост љуљашке везивале за дудове па су момци на њима љуљали девојке.
У средини између села и гробља, „између гувана”, сваког четвртка поподне између Ускрса и Спасовдана сакупљали су се момци и девојке, ту шетали, играли се лоптом, седели на трави, шалили се...
Први дан Божића и цео наредни дан момци су јахали коње око села и певали Божићне и друге песме. Младожење међу њима обавезно су свраћале до таште и других жениних рођака и честитали Божић. У књизи се помиње и случај хајдука и арамбаше Максима Веселиновића родом из Кулпина. Он је седамдесетих година 18. века пљачкао и убијао богаташе и помагао сиротињу. Ухваћен је у Парагама код љубавнице. Опкољен војском пружао је отпор али је кућа запаљена па је тако савладан. Осуђен је на смрт, исповеђен и причешћен 1780. Погубљен је у Парагама. У Парагама је 1812. после слома Првог српског устанка боравио и слепи српски гуслар Филип Вишњић.
Роберт Чобан
