Стижем до чувеног манастира Крушедол. Поврх њега је ресторан „Крушедолка” отворен у некадашњој школи. Ђака више нема али ту су ходочасници и други путници жељни окрепљења. Кажу да је власников син Ђорђе одличан угоститељ па гостију не мањка…
На пропланку са друге стране манастира је гробље на којем затичем петокраку над гробом два друга Драгољуба и Младена, обојица су погинула у НОБ-у 1942, један је био гимназијалац, други 22-годишњи паор.
У центру Крушедол Прњавора налази се некадашњи Дом културе. На малој бини са које се некада давао културно-уметнички програм - данас је смеће, зидови исписани графитима. На једном пише: „Пијем, дакле постојим!”. Тужна садашњица многих војвођанских села у којима се младеж, углавном је реч о „старим момцима” који су остали ту да живе, креће у троуглу кућа - кафана (ако је има) - кладионица. Испред некадашњег Дома културе, споменик погинулима у НОБ-у, поред њега - између две липе - дугачка клупа на којој је некада седело 6-7 старина, данас у сунчано јесење недељно поподне, била је празна.
Манастир Крушедол је задужбина породице последњих српских деспота у Срему - Бранковића. Састоји се од две целине, мушког манастира са црквом посвећеном Благовестима који је основао владика Максим Бранковић и женског манастира са црквом посвећеном Сретењу, који је подигла његова мајка, замонашена деспотица Ангелина.
Владика Максим започиње изградњу манастира Крушедол који постаје седиште Београдско-сремске митрополије. Саграђени су манастирска црква посвећена Благовештењу и конаци на земљишту српског деспота Јована Бранковића између 1509. и 1521. Претходно је деспот Јован у Беркасову издао даровну грамату 4. маја 1496. У њој је навео да 16 својих у Срему лежећих села даје манастиру Крушедолу.
Недалеко од манастира Крушедол, мајка Ангелина је подигла цркву и женски манастир у којем је и сама живела. Та црква је касније постала парохијска црква села Крушедола…
У манастиру су одржана два српска црквено-народна сабора 1706. и 1708. Средином 17. века манастир има импозантан број калуђера. Било их је по сведочењу владике Мелентијевића (1723) тада - 90 калуђера и 12 стараца који су живели у „киновијској заједници”. Приликом повлачења Турака из Срема 1716, манастирски конаци су оштећени, а црква спаљена. Било је то током опсаде Петроварадина, као и након турског пораза.
Обнављање манастира је почело 1721. и трајало је 35 година. Митрополит Вићентије Поповић је направио општу кухињу, трпезарију, подрум. Аутори уљаног зидног сликарства у обновљеном манастиру били су Јов Васиљевић и Стефан Тенецки. Највеће заслуге је имао Никанор Мелентијевић, епископ Печујски. Он је ту био од првог дана монашког живота; прошао све степенице од ђака, преко ђакона до свештеника. Патријарх Арсеније га је поставио за архимандрита Крушедолског, а Митрополит Софроније - за епископа Печујског. Али када је сазнао да је изгорео манастир Крушедол, он је оставио своју владичанску столицу у Печују, дошао на Фрушку гору и сав се посветио обнови Крушедола.
Уз западно крило конака изграђен је високи барокни звоник 1726, висок 16 хвати, који су платили Новосађани, Богдановићи - Недељко, Стојић и Василије. Браћа су и поставили звона, али и цркву покрили. Између 1742. када је продужена предња страна манастира, и 1750. обновљена је црква. Изградња четвоространих манастирских конака завршена је 1753.
У манастирској цркви Крушедола, у припрати леже посмртни остаци многобројних значајних Срба. Између осталих ту су сахрањени: патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић (1706), митрополит Исаија Ђаковић (1708), патријарх Арсеније Четврти Јовановић Шакабента (1748), митрополит Викентије Поповић (1725), гроф Ђорђе Бранковић (1744), војвода Стеван Шупљикац (1848), књегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић.
Током година 1855. и 1856. вршена је велика обнова здања и манастирских кровова. Кнез Михајло Обреновић је 1856. године дао манастиру 2000 форинти за оправку. А Карловчанин, адвокат Стефан Ристић, платио је да се плехом покрије олтар на капели Св. Максима, архиепископа и Деспота српског, у којој су тада биле мошти преподобне мајке Ангелине…
У цркви, испред иконостаса, налазе се кивоти у којима су смештени остаци моштију светих Бранковића, тј. деспота Ђорђа Бранковића и његових родитеља, Ангелине и слепог Стефана Бранковића. Ти кивоти су направљени и обојени 1759. захваљујући новосадском бирову Давиду Рацковићу.
По историјско-културној улози, по богатству ризнице манастира, чувеном иконостасу и живопису, другим реликвијама, манастир Крушедол је један од најзначајнијих Фрушкогорских манастира. Ту су се половином 19. века чувале повеље - хрисовуља Молдавског војводе из 1642. (на влашком језику), затим она коју су 1685. дали руски цареви Јован и Петар Алексијевић (на руском), те ону издату од стране војводе Каравлахијског 1707. У ризници је било и рукописно јеванђеље, које је написао 1514. јеромонах Панкратије.
Првобитне фреске, рађене у припрати 1543, а у осталим просторима 1545. и 1546. у средњовековној традицији замењене су новим фрескама 1750/51. и 1756. до данас су добро очуване. Те фреске су изузетно важне због прекида са традиционалним средњовековним сликарством и обележавају улажење у барок. Владари из куће Немањића насликани су у костимима европских монарха 18. века. На сценама из Христовог живота јавља се линеарна и ваздушна перспектива, природни пејзаж. Приказује се анатомија и реалистичко третирање драперија. То све указује на велике промене у сликарству које је до тада било у византијском стилу.
Иконостас манастира се истиче по дрворезбарском раду. Иконостас је компонован од икона из четири периода. Најстарије су иконе апостола са Христом, Богородицом и Св. Јованом Крститељем, рад из половине 16. века. Поједини делови датирају из разних година 16, 17. и 18. века, али се повезују у складну целину. Од слика на иконостасу издваја се грандиозна композиција Деисис састављена од 9 икона које спадају у ред најлепших српских сликарских дела шеснаестог века. Већ средином 17. века иконостас је допуњен. Из тог периода су сачувани велики осликани дрворезбарени крст са пратећим иконама Јован Богослов и Богородица, као и надверје са представом Недремано око…
На дан 13. августа 2009. Српска православна црква, Епархија сремска и манастир Крушедол прославили су велики јубилеј - пет векова, пола миленијума, постојања ове велике српске светиње. Том приликом Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве одликовао је манастир Крушедол орденом Светог Саве првог степена, који је после Свете Литургије уручен високопреподобном архимандриту игуману Сави.
Манастиру је враћено, некада одузетих, 28 хектара шуме и 160 хектара обрадиве земље на којој сеју кукуруз и пшеницу. Матица српска и Институт за нуклеарне науке Винча су 2012. објавили научно конзерваторску студију Иконостас цркве манастира Крушедола. Подаци о конкретним уметнички делима упоређени са историјским записима, осветљавају процес развоја сликарских материјала и технологије кроз векове, као карактеристике значајних аутора, мајсторских радионица и школа.
После посете манастиру настављам ка Крушедол селу. На самом уласку са леве стране угледао сам Етно-кућу „Кућерак у Срему”. Капија је закључана, кућа делује напушено и запуштено. Поред улазних врата налази се слика у рељефу, сцена „Тајне вечере”. Касније сазнајем да се кућа продаје за 37.000 еура. Судећи по затеченом стању, на оглас се није нико јавио…
Одмах преко пута напуштене етно-куће сасвим друга слика: Лепо уређена стара кућа са великим банером на којем пише: „Јахање коња - Крушедол село”. Улазим у двориште, затичем двојицу момака, показују ми малу ергелу, хиподром, „терасу на дрвету” са које родитељи могу да посматрају своју децу док јашу... Обећавам да ћу свакако доћи са друштвом на пролеће, кад гора озелени.
Још из дворишта угледао сам торањ Сретењске цркве. Храм је подигнут у периоду од 1512. до 1516. Цркву је саградила деспотица Ангелина Бранковић као храм некадашњег женског манастира посвећеног Светом Јовану Златоустом. Није познато када је црква променила патрона, мада се као храм Сретења помиње и пре 1633.
У центру села један потресан споменик који су на крају Првог светског рата подигли родитељи Данила (25) и Живка (26) Марковића. Ова два момка оставили су своје кости као српски добровољци, први у Гостову у Русији 1916. (вероватно побегавши из Аустроугарске војске) а други у Солуну 1918.
Сведочанство о иделима и жртви једне генерације, тако тешко замисливима у данашњем времену.
Разочаран у Србију, посебно у свог сина Александра и његову жену Драгу, краљ Милан Обреновић док је био на умору у Бечу, замолио је свог пријатеља Фрању Јосифа да му одреди једно парче у својој царевини како би ту био сахрањен. Пала је одлука да то буде Манастир Крушедол, тада на територији Хабсбуршке монархије.
Краљ Милан је током свог последњег изгнанства једно време боравио у Карлсбаду (Карлове Вари), па затим у Темишвару, да би последње тренутке провео у Бечу. Ту се смртно разболео од упале плућа. Лекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Цар Фрања Јозеф му је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде с њим.
Често су Милана спопадали такви болови, да је у очајању тражио револвер да прекрати себи муке. Преминуо је 11. фебруара 1901. у 47. години живота. Сахрањен је у Манастиру Крушедол, поред кнегиње Љубице.
Роберт Чобан
