Прва постаја - Железничка станица у Мокрину. Овде је у 19. веку пролазио Ориент Експрес. Пруга је кроз Мокрин прошла 1857. а “парна машина” је овде увек “пила воду” јер се сматрало да је мокринска артеска вода “најмекша” на рути “Ориент Експреса” од Париза до Константинопоља. Данас је то тужно место, све је зарасло у коров, пруга се једва види, унутрашњој станице је у великој мери демолирана а по мадрацима на поду се чини да су овде у скорије време боравили неки бескућници или вероватније - мигранти на путу ка ЕУ границама. Пре три године овде ме је први пут довео мој друг Бане Бркљач, оснивач Мокрин Хауса који је имао бројне занимљиве идеје да се ова Железничка станица са великом симболиком повезивања Истока и Запада претвори у место на којем би боравили и стварали писци и други уметници из целог региона.
На путу ка центру Мокрина пролазимо поред Мокрин Хауса, јединственог простора у којем се окупљају “дигитални номади” из целог света. Када смо у септембру овде довели групу амбасадора из Београда од којих су неки преспавали ту - били су импресионирани открићем да се овако савремен концепт савршено уклопљен у локалну средину налази на северу Баната, далеко од свих путева којим се већина људи из пословне и дипломатске заједнице креће.
Иначе “Мокрин Хаус“ се налази у некадашњој кући чувене породице Новаков у којој се између два рата окупљали припадници елите тадашње Југославије који су долазили овде у лов. Максимилијан Новаков се наводно обогатио тако што је револуционарним превирањима 1848. пронашао yак са златом. Неки други тврде да се Макса заправио бавио шверцом злата…
Римокатоличка Црква Узвишења Св. Крижа у центру Мокрина саграђена је 1854. Након одласка око 1.000 Немаца колико је у овом селу живело до Другог светског рата. Данас је у Мокрину остало око 300 верника углавном Мађара за које мису служи свештеник Ласло Бовиз. Око цркве су постављене скеле али мештани кажу да оне ту стоје већ годинама а радови никако да почну.
Српска православна црква у Мокрину чија је изградња започета 1762. (дограђена је 1835. и 1836) посвећена је Сабору Светог Архангела Михаила. На улазу у парохијски дом бројеви телефона два свештеника - оца Славка и оца Бојана. Поп Ћира и поп Спира?
Отац Славко кога смо прво позвали одмах нас је упутио на оца Бојана. “Завршавам веронауку у школи, стижем за пет минута!”, рекао ми је Бојан. Ускоро стаже насмејани млади свештеник (30 година), родом из Зрењанина, жена му је, каже - Босанка.
Откључава нам унутрашњост цркве: Висока барокна олтарска преграда први је сликарски подухват Теодора Илића Чешљара по доласку са школовања на бечкој Академији. То је уједно и једини у потпуности сачуван Чешљаров иконостас.
Отац Бојан нам показује дрвеће које су засадили у дворишту као и гроб хајдука Александра Риђичког, претка чувеног Павла Риђичког, светског путника родом из Мокрина. Павле Риђићки је био први Србин који је доспео у поларни круг, попео се на Везув и увлачио се у фараонске гробнице. Прва египатска мумија у српску престоницу стигла је поштом, а пошиљалац из “земље мисирске” био је старина Павле који је исту купио на пијаци (што је у то време било уобичајено) у Луксору. Он је био и носилац аустријског ордена Гвоздене круне, али и српског Таковског крста.
Некада највеће село у Југославији са око 10.000 становника, према попису из 2011. има “само” 5.270, а очекује се да их на попису следеће године буде не више од 4.500. Село носи име Мокрин од 1723. када су се након Пожаревачког мира Турци повукли из Баната…
Од 1839. Мокрин је царском милошћу постао варошица са дозволом одржавања три годишња вашара: 14. фебруара, 21. маја и 27. августа.
Село је познато по одржавању Туцанијаде, такмичењу у туцању фарбаним Васкршњим кокошијим јајима, која се традиционално одвија већ дуги низ година. Локално становништво тврди да су мокринска јаја мало јача од осталих. У Мокрину се сваке зиме одржава и Светско првенство у надметању гусана. У Мокрину се 24. јуна сваке године одржава Меморијал Мирослава Антића, културна манифестација која се одржава од 1987. у част славног песника рођеног у овом селу. У Мокрину се од 2018. сваког 26. јуна одржава и Дан Раше Попова, који је 1933. овде рођен.
Мало људи изван Мокрина зна да је Рашин отац Петар Попов Кршин (1907-1978) између два рата био најмлађи председник општине у Краљевини Југославији. Београдско “Време” је 1. октобра 1934. објавило интервју са њим наводећи да му је свега 27 година. Петар Попов био је свестран: фудбалски тренер и судија, начелник Соколског друштва, дописник листа “Спот” из Петрограда, данашњег Зрењанина. Петар је већ тада имао три сина - Душана (1930), Лазара (1932) и Радивоја Рашу Попова (1933).
У центру села је споменик страдалима у НОБ-у као и онима који су животе изгубили у ратовима деведесетих. Преко пута православне цркве и пијаце видим таблу “Коњички клуб - Мокрин“, па питам једног пролазника колико коња има у селу, одговара: “Десетак, а некад је свака кућа имала коње па их је било више од 2.000”.
Народни музеј у Кикинди чува и фотографије које сведоче о једном језивом догађају у Мокрину из лета 1941.
Локални паор Иван Ковачев звани Џиџа (38) добио је од немачких власти налог да у атару пронађе базе Мокринског партизанског одреда и наговори побуњенике да се предају. Партизани су ухватили Џиџу и пресудили му на лицу места. Његов леш је плитко сахрањен у близини салаша Лазе Јолића који га је неколико недеља касније пронашао пошто су га ископали и оглодали пси луталице. У страху да ће га Немци открити Јолић је Џиџине остатке бацио у пољски нужник. Међутим, леш је откривен и тада почиње морбидна представа у режији Антона Вебера, немачког команданта Кикинде. Ухапшени Моркинчани су морали да се сликају са Џиџиним скелетом који су држали Лаза Јолић и Младен Чворак а затим су пешице кренули у Кикинду. Локални Немци су изашли на улице да посматрају тужну поворку а како је већ пала ноћ Антон Вебер их је осветљавао фаровима свог аутомобила који је ишао у рикверц.
Сутрадан су се ухапшени Мокринчани са лешом сликали у дворишту Курије (данас Народног музеја) а испред себе су морали да држе транспарент исписан на српском и немачком: “Ово је Иван Ковачев, жив заклан а потом бачен псима да га оглодају а затим је његов костур бачен у нужник. То је просвећени бољшевизам!”
Већина тада ухапшених Мокринчана стрељана је 1942. а Вебер је због узимања новца од заробљеника кажњен слањем у Принц Еуген дивизију и на крају рата му се губи свати траг па није познато да ли је оставио своје кости негде на Источном фронту или је још дуго после 1945. пио малбек негде у Аргентини.
Да је друштвени живот у овом селу био веома жив и између два рата сведоче и бројни избори за мис које је организовало локално удружење “Делија”. Тако је 1928. за најлепшу девојку изабрана Јока Кокотовић која је заједно са 198 деце из Босне дошла у Мокрин после Првог светског рата. Београдско “Време” известило је да је за Мис Мокрина 1932. изабрана Ирма Вурм, “ћерка угледног локалног занатлије”…
На изласку из Мокрина у правцу Црне баре и “Моста девет грла”, угледали смо кућу која подсећа на неки недовршени замак, испред ње натписи “Будите кратки! Журим!” и “Опасан пас, луди Миле уједало!”. Ту је и духовити газда, вели да је написе окачио јер људи застајкују и увек нешто питају, “гњаве ме као пијан ону ствар”.
Мост “Девет Грла” на реци Златици између Мокрина и Црне баре дугачак је 84 метра и један је од најстаријих а можда и најстарији мост у Војводини који је још увек у употреби. Саграђен је 1860. а обновљен 2010.
По некима су га подигли Турци кад су освојили Банат крајем шеснаестог века. Но, вероватније је да су га направили Аустроугари, 1860. године. Тако да Мехмед Паша Соколовић није ни у каквој вези са грађењем тог моста. Многи су то мислили, јер мост, додуше мањих димензија, са својим луковима доста личи на онај мост у Вишеграду…
Улазимо у Црну Бару, село у којем се, једна преко пута друге налазе се православна и римокатоличка црква.
Прву римокатоличку капелу изградио је 1852. властелин из Чоке, која је 1871. проширена. Садашња Црква Св. Венделина изграђена је заједничким прилозима верника 1976.
Садашња православна црква Преноса Моштију Светог Саве у Црној Бари подигнута је 1847. како је назначено над западним улазом у храм. По предању, била је на истом месту старија, такође посвећена Светом Сави српском, која је била покривена шиндром. Најстарија сачувана матична књига рођених и крштених потиче из 1779. Највећа вредност коју храм има је, у сваком случају, иконостас док је сликарске радове извео Ђура Пецић, под утицајем Николе Алексића. Иконостас и певнице сликане су уљаним бојама на дрвеној подлози. Иконостас је проглашен спомеником културе од изузетног значаја и под заштитом је државе.
Иначе, село Црна Бара у општини Чока према последњем попису има 437 становника од којих је 47% Мађара и 41% Срба.
На православном гробљу у Црној Бари налази се капела која је на списку културних добара од великог значаја али је, на жалост, у веома запуштеном стању.
Велики српски народни добротвор Ненад Вујин, рођен у Црној Бари у Банату 6. маја 1889. пре поласка на ратиште, за случај своје смрти оставио је опоруку у којој све своје покретно и непокретно имање оставља Матици српској у Новом Саду. У својој опоруци, добротвор је изразио жељу да се његова земља у Црној Бари не продаје, већ само кућа и кућно земљиште. Приходом од земље Матица српска је основала фонд који се звао „Задужбина Ненада Вујина”. Из средстава Задужбине годишње је додељивана помоћ СПЦ и Вероисповедној школи у Црној Бари, стипендирали су се ученици српске националности који полазе средње и више школе у Новом Саду и Сремским Карловцима и то по Правилима о стипендијама које је установила Матица српска. У унутрашњости капеле породице Вујин је мањи иконостас, скромне обраде, а иконе је радио 1927. Урош Предић.
Капела Вујин на православном гробљу у Црној Бари представља архитектонски леп пример склада и једноставности мањег црквеног здања неовизантијске стилске оријентације. Поред тога има историјско-културне вредности, јер је једини спомен на народног добротвора Ненада Вујина из чије задужбине су школована деца сиромашних Срба.
Роберт Чобан
