Премда имате утисак да пролазите кроз Тоскану, на узбрдици ка Моловину, кад „сиђете” с пута од Сота до границе с Хрватском, све је то само варка, јер ниједан од тих чокота не припада мештанима.
- У селу једино ја имам 2,5 хектара винограда – прича нам председник Савета Месне заједнице Моловин Спасоје Маливук, напомињући да су ови обронци Фрушке горе идеалан воћарско-виноградарски крај, али да се људи махом баве ратарством, па не чуди што су као село сиромашнији. – Људи су неинформисани, додуше ни не желе да се информишу и да искористе субвенције, па да са много мање земље много боље живе, ако пређу са ратарења на винову лозу. Ја сам покушао нешто мало да променим, али по свему судећи, одустаћу и од виноградарства, нема радне снаге, село је спало на стотинак људи и то углавном старијих који треба да иду у пензију, а не на њиву да раде.
Отац четрнаесторо деце и деда исто толико унучади – Стевица Петровић из Вајске, дошао је у Срем због љубави - жене из Моровића која и даље „држи” своје девојачко презиме. Зашто и не би, кад испада да је Стевица тај који се удао, али, руку на срце, након свега што су прошли, папир с потписима сведока не би доказивао ништа више о њиховом браку него што су њих двоје до сада већ доказали.
- Деца слушају, иду у школу у Шид – каже Стевица, док бере грожђе у винограду Спасоја Маливука, напомињући како су задовољни послом, али и газдом. – Овде смо од 7 ујутру до 15 сати. Није нам напорно, навикли смо, добро је друштво, добра музика, добар газда... Па види, боље и ово, него да идем нешто да крадем ко неки! Има посла, само ко хоће да ради.
Још откако имају гранични прелаз са Хрватском, Маливук додаје да је ситуација само тежа. Ем људи ваде дозволе за рад па тамо иду у надницу за далеко већу дневницу, ем ови наши не смеју ништа од робе да пренесу преко „гране”, чак ни до Бачке Паланке која им је некад била најбоље тржиште.
- Немамо никакву корист од границе, само штету. Одсечени смо од бачког дела захваљујући ком је раније наше село било живље и боље, јер су људи ишли у Паланку и тамо продавали своје прозводе, нарочито од млека, па нам је и сточни фонд био бољи. Сад имамо једног који држи краве, све је сведено на минимум, нешто оваца, али и то је повуци-потегни – каже наш саговорник, додајући како су, на сву муку, тек пре две године добили водовод, а потпуно реновирана основна школа остала је без и једног ђака, те зврји празна и без кључа у брави.
Сва дешавања су им везана за продавницу која опстаје „на мишиће” јер највише дневно прода пива, па таман има и функцију локалне кафане. Пошта ради двапут недељно, а лекар долази четвртком на читавих сат времена да прегледа покојег пацијента и препише покоји лек.
- Шта нас све мучи... Овде се већина помирила са оваквим животом, свима им је да раде и зараде да живе од данас до сутра, чисто преживљавање, немају амбиције и то је то. Неке ствари се нису десиле на време кад је било више људи, нарочито млађих који су могли нешто да ураде. Сад ако има петнаестак нас од 15 до 40 година – вели Маливук.
Има и нежења, само ко хоће да се уда!
Удаваче, ако сте у потрази за нежењом из Срема, има их кол’ко вам срце иште, а ми вам представљамо једног који можда од свих најмање има неких специјалних прохтева – да није превисока и по могућству смеђа. Наиме, реч је о Немањи Кулачину, тридесетдеветогодишњем марљивом Шиђанину, ког смо такође затекли у винограду.
- Лепо нам је у овом делу Срема, ваздух је чист, окружени смо шумом и виноградима – вели Немања и мами потенцијалне девојке сваким адутом којим може да се користи или већ има. – Једино што у Шиду има свега, само нема посла! Шта још да кажем о себи... Па, некад сам свирао бубњеве, добош и остале удараљке у СКУД-у „Свети Сава” у Шиду.
Дакле, осим што је вредан, Кулачин је и талентован. И има профил на Фејсу!
Ипак, није све тако црно и постоји разлог зашто у Моловину ипак има житеља...
- У принципу, мени је најлепше кад се ујутру будим, то ми је посебан ужитак, чаролија, чујем цвркут птица, нема буке, аутомобила, овога-онога, мир, тишина, мирис ове природе, осим кад дуне ветар па се некад осети ђубре и све поквари – говори с осмехом председник села, признајући да му је, што је старији, све боље у Моловину.
Леа Радловачки
