„Постанак и тумачење имена Буђановци тешко је објаснити, мада има неколико верзија, али и неслагања у њима”, прва је реченица у тексту Живка Марковића, једног од аутора монографије о том селу. „Две легенде нису нимало уверљиве, а у научној литератури имамо три претпоставке, једну у мађарској, две у српској. По првој, цео Срем се 1288. година називао Болђан, како стоји у једној угарској повељи(...) Српска тумачења кажу да су Буђановци варијанта личног, старословенског имена Будимир, а друго, да је то име дошло од некадашњег пребивања нашег народа под земљом, тачније у плеснивој, односно буђавој земљи, на шта подсећају имена Земун, Буђановци и Пећинци.”
И тако су се Сремци подигли на земљу, а данас, како ствари с морталитетом стоје, опет их је највише испод ње. На сваких десетак година, како попис становништва показује, буде стотинак Буђановчана мање и њихов број константно опада. Тренутно је око 1.100 пунолетних мештана који имају право гласа, док локална основна школа „Небојша Јерковић” броји око 300 малишана.
– У Буђановцима живи углавном пољопривредно становништво, сад је то мало друк’чије јер су дошле нове генерације и клинци су се позапошљавали по фирмама у околини и нико неће да ради као што се радило пре 30-40 година – каже секретар месне заједнице Буђановци Синиша Павковић. – Млади су оставили имања, неки су их продали. Ваљда им је то лакше него да живе од пољопривреде. Они који примају социјалну помоћ, има их колико хоћеш, неће да раде у фирми за 50.000 динара.
Станица Кукољ је једна од оних које су ратови деведесетих натерали да напусте своје домове у Босни и потраже нов у нашој равници. Након 11 година лутања, 2003. су се коначно настанили у Буђановцима и сад им је најбитније што имају свој кров над главом, па где год да су.
– Сад имам своју кућу и само да ме послужи здравље јер, како је било, сад је добро – каже Станица, чија су деца расута по Европи. – Живи како ко може и уме да се снађе. Да сам баш задовољна, нисам. Домаћица сам, имам мало баште па сејем, мало држим свиње, пилиће, живину. Муж је запослен и тешко опстајемо с његовом платом. Спас ми је што деца раде па мало дотирају. Иначе је мени ово село лепо, дивни су и вредни људи, шта год ти затреба, увек помажу. С добрим људима све може добро да буде.
Омладина прати шаблон – „цуре” оду на студије, тамо се запосле и удају, а момци се враћају ако имају неку некретнину. Ипак, како старији мисле, далеко је боље живети на селу него у граду.
– Волим и ја да будем у стану, али, бато, обожавам моје двориште и кућу од неколико стотина квадрата, имање, воће и све – прича Павковић, поносан на оно што је наследио, али и стекао током живота. – Волим Буђановце, ја сам Буђановчанин и одавде нећу сигурно никуда ићи! Неко ће отићи, неко ће се вратити, али не можемо да задржимо омладину.
Да би подстакао наталитет, нови свештеник у Цркви светог арханђела Гаврила јереј Владимир Јездић, кад год је имао прилику у протекла два месеца, колико је у Буђановцима, спомињао је на литургијама важност брака. Ипак, свестан је тога да ништа ту не зависи од њега...
Како ко ради, тако и живи, кажу нам бака Љиља Коларовић и њен комшија деда Стеван Божић, које смо затекли „на улици” испред њене плаве, готово словачке, куће.
– Мош’ казати да сам одавде, родом сам из оближњег села, али баба сам и живим овде сто година, у ствари 60 – весела је бака Љиља. – Дошла сам због љубави, био леп момак. Не овај поред мене, он је млађи! Сад ни немам времена да се покајем што сам овде, а и прошао је воз. А и мени је тако свеједно, ништа ми не фали овде, живим свој живот. Фала богу, имам две ћерке у Руми, унучиће, праунучиће, па дођу понекад.
А млађани деда Стеван и даље тугује за својим кравама и временима када се у Буђановцима дневно добијало по 2.000 литара млека, када су сви били весели и санкали се за Божић, док село сада руже празне куће које нису квалитетно урађене па нико неће ни да их купи.
– Буђановчани су познати, имали смо председника државе Радована Влајковића, имали смо капитена „Црвене звезде” Златка Крмпотића, овде нам је пао и авион за време НАТО бомбародвања, а сад има све мање света и много кућа у којима живи по једно маторо – појашњава нам Божић. – Кад ће изаћи овај текст? Морамо питати, да читамо о теби, Љиљо.
– Што се тиче нашег пресељења овде, за сад је све у реду и кад је реч о кући, парохијском дому, светом храму, а на првом месту кад је реч о народу – угостио нас је јереј и причао о својим утисцима. – Дошао сам у периоду кад има доста слава и празника и с народом сам био готово сваки дан. Приметио сам да има мало обреда везаних за крштења и венчања. Нажалост, предњаче опела, али надам се да ће се та слика поправити.
Како смо још могли да чујемо, али и сами да се уверимо, у Буђановцима живе вредни, поштени, причљиви људи, и свако хоће свакоме да помогне. То место је специфично и по томе што је једно од ретких у којима је преживела земљорадничка задруга, а запошљава око 20 радника. Иако немају своју земљу, нити стоку, мештанима је сигурније да њима дају своју у аренду.
– Рецимо, пре две године смо добили пут, у шта су уложиле локална самоуправа и Покрајина – каже секретар МЗ Павковић. – Заправо, реконструисали су нам пут. Била је ту коцка, па су је вадили и пресвлачили, што нам се многима није допало јер су те коцке Буђановчани радили од месног самодоприноса, а ови су то узели и однели. Могли смо направити нешто од те коцке. Знате, калдрма траје 100 година и онда је окренеш, па траје још 100. При том, више се не може наћи и скупа је. Сигурно нисте знали, али једна коцка кошта до три евра.
Ипак, део те „коцке” је сачуван, односно онај од центра ка Руми. Међутим, будући да су Буђановци поприлично добро повезани с околним местима, кроз њих нон-стоп неко тутњи. А кад им се приједе нешто слатко, очас посла ето их у Шапцу!
– Шабац је, ипак, Шабац – признаје Павковић, који највише воли тамо да оде на колаче јер су, како додаје, много бољи него у Руми и Новом Саду. – Увек сам мислио да ћу бити посластичар и за неколико година ћу сигурно направити и посластичарницу! Пре шест година сам регистровао Тениски клуб „Буђановци”, али од Општине не могу да добијем ни две мреже. Радимо „на мишиће” и док смо могли, тренирали смо на бетонском игралишту у дворишту школе. Онда сам купио плац у центру, оградио га, али не могу све сам да средим. Од спортова имамо само фудбал.
А од канализације – само пројекат. Од индустријске зоне – само бетон. Од Дома културе – трошну зграду која чека на адаптацију.
Леа Радловачки
