На свега три километра од већ постојећег румунског села Уздин, Срби из Мађарске, такозвани оптанти, пристигли су у комшилук. Завршетак Другог светског рата донео им је нове сусељане - Србе из Куршумлије и Босне. Међутим, будући да никад нису били нарочито бројни, три улице - Босанска, Давидова и Станкова (премда се за ову двојицу ни не зна ко су били, а први су врло јасни), сасвим су довољне за живот скоро 200 душа, али не и за оснивање Месне заједнице. Зато су домаћини, макар они „формални”, у Уздину, кроз који свакако морате да прођете како бисте стигли до села, уколико вас успут не прегази теретни воз, а које носи име по Војводи Радомиру Путнику.
- Како се прича, требало је да све те људе доселе у Уздин, али је и тад ово село било чисто румунско и нису дозволили, па су дали земљу на три километра од нас - каже секретар Месне заједнице Уздин-Путниково Лавинел Панкаричан, који вуче корене из оближње Сутјеске. - Ипак, никад није било никаквих проблема на националнох основи. Наши су ишли тамо, они су долазили код нас, чак и у ратно време.
Деде и прадеде су увек живели као једно, уверава нас председник МЗ Дорел Петрој, присећајући се како су увек помагали једни другима, чак и у време када је Путниково било у настајању.
- Наши одавде одлазили су да помажу, давали цигле за изградњу - објашњава Петрој, истичући да је углавном све то ствар васпитања. - Неки људи из Путникова причају румунски, али кад се сретнемо, причамо српски да сви разумеју. То село је више саставни део нашег, као истурено одељење.
Али, зато, школска одељења више нису подељена, те од ове школске године сви ђаци иду у уздинску школу, али и вртић.
- Ове године се угасила школа, а иначе је било од првог до четвртог разреда - наводи Панкаричан. - Нема их довољно ни за један разред, али нам је двојезична школа.
По завршетку основне, деца махом одлазе у Ковачицу у средњу, па касније у Београд на факултет где због посла и остају. Стога младих у Путникову има само викендом и током летњег распуста. А кад заврше радни век, пензионери се радо одлучују на повратак у родно село.
- Бројчано се не смањују много јер оду па се враћају - прича секретар МЗ Уздин-Путниково.
Међутим, они који реше да остану у свом месту, баве се пољопривредом, премда је сточарство на издаху и људи држе живину и свиње за „своју душу”, илити свој стомак, док остали узгајају житарице или чак путују за Београд, Панчево, Зрењанин на посао.
- Некада смо највише гравитирали ка Зрењанину, нарочито док је била индустрија, а сад се углавном иде за Београд и то они који раде на грађевини, па одлазе ујутру у 5, а враћају се увече око 18-19 сати - додаје Панкаричан.
Али, ако нешто ваља у том банатском сеоцету на крају општине и почетку пешчаре, јесте вода! Јер, како наши саговорници кажу, тамо где је песковито земљиште, најбоља је вода. И кад су на 17 локација радили хидролошке анализе пре десет година, установило се да је у Путникову најбоља. Чак су били и планови да се тамо изгради фабрика, али су и даље у ваздуху, далеко од извора, додуше, никад осветљеније.
- Скоро нам је цела општина прешла на лед расвету и сад ради деведесет одсто сијалица у селу, а ми још увек предлажемо где да поставе нове сијалице - каже Уздинчанин који вуче корене из Сутјеске.
А под светлошћу дана, мештани Путникова од недавно имају обезбеђен бесплатан аутобуски превоз до Ковачице, двапут дневно, премда су сви навикли да изађу на главну „страду” и подигну палац кад устреба.
Путниково нема кафану, али зато има једну продавницу која је, свакако, вишенаменска. Осим што се у њој може купити хлеб, много важнија намерница мушкој популацији је пиво, али и чоколада, макар кад им у госте дође неко неочекиван, попут нас.
- Ово је бечка школа, истурено одељење Путниково - насмејан је и ненаспаван Милош Ђоловић, будући да смо га око поднева срели код продавнице након што је завршио трећу смену на послу. - Ми се трудимо да будемо фини, и овако нас је мало, па да оставимо добар утисак. Ако сам и лупио нешто, ти то прескочи!
Највећи су локални трачеви ко је с ким, где и кад био, као и жал што су им поправили уличну расвету, па се све наведено још боље види. И, иако су им куће скупље, преко 10.000 евра због добре градње, зато су, како с радошћу кажу, гробна места јефтинија. Ваљда им се зато пензионери и враћају у село.
„Иди, сине, тамо код радње, има момак који ће ти помоћи око тога како се живи у Путникову, зове се Раша”, по доласку у село нас је усмерила Љубица Хофман, родом из Куршумлије, која је потом 50 година провела у Београду а онда се од 2011. вратила у Банат где с птицама проводи пензионерске дане. Тако смо отишли у потрагу за момком Рашом, односно Ранђелом Анђелковићем, који је објавио три-четири књиге о Путникову, и још неколико о другим темама, инсистирајући да све потражимо у Матици српској, уместо да нам он исприча нешто најбитније.
- Ооо-хо-хо, 600 страна има та књига, тешка је килограм и двеста - поносан је Раша, мада спреман на шалу да се то дело продаје на килограм.
Леа Радловачки
