Киша је ромињала и тек покупила прашину у црепајачком атару и овом јужнобанатском селу, када смо у среду Грубанова затекли како поправља времешни трактор “Беларус”. Констатује да ове сезоне Црепају киша заобилази, да за разлику од других војвођанских атара није честито падала већ четири месеца, те да се одразило на умањење приноса, не тако као лањске која је била још сушнија. Грубанов сеје сунцокрет, кукуруз, јечам, пшеницу и соју…
Грубанов је по струци машинбравар, стекао је и дипломе на вишој школи и факултету, а пољопривредом се бави од када је остао без посла. Да је све као у развијеним земљама где капитализам има дубље корене, где су услови за пољопривреду другачији, Грубанов сматра да би лако и без факултета могао да живи и ради у паорлуку, имајући у виду да су у земљама ЕУ субвенције по хектару и 350 евра, јефтинија је нафта…
Некада када је максимум био 10 хектара, газдинство које је имало 20 хектара није било мало, а сада од толиког газдинства живим горе него што се пре живело са 10, тако да видимо где нас води овај либерални капитализам. Да би се нормално живело као пре са 10, газдинству треба 50 хектара, што је за многа мала газдинства тешко оствариво. Сутра ће требати 150 хектара, и ту изгледа нема краја. Мој утисак је да држава и шта може, неће да помогне, јер што добијемо само 4.000 динара по хектару на име субвенције, она нам узме кроз акцизе, порезе и друге дажбине, песимиста је Грубанов.
Наш саговорник додаје да се већа газдинства сналазе, потврђујући стару народну, да пара на пару иде, јер они на већу количину добијају попусте за семе и репроматеријале, и у другачијој су позицији.
Све је присутнија пракса да мала газдинства своју земљу дају у аренду, али то не ваља из два разлога. Први разлог је да кад се једном даш другом земљу и престанеш да се њоме бавиш, теже ћеш после поново да кренеш. Друго, ови који дају земљу у аренду имају децу, која тиме аутоматски остају без радног места. Сви гледају шта ће и куда ће за извеснијом егзистенцијом, одлазе у град или преко границе, што не ваља на дуге стазе за будућност села, категоричан је Грубанов, напомињући да се аренда за ланац земље плаћа 300 евра.
Црепаја је на 35 километара од Београда, које је велико тржиште за поврће, земља је плодна, село је велико и има доста јаких газдинстава који не питају пуно за износ аренде, али атар је ипак ограничен, тако да у бици за земљу купује се и у суседним атарима Јабуке, Старчева, Глогоња…
У целом ланцу пољопривреде једини сигурни у зараду су продавци репроматеријала, откупљивачи и извозници. Они колико год да коштају наши паорски производи увек направе своју рачуницу да се уграде и зараде, не марећи баш много да ли ми покривамо производне трошкове. Разумем да је и код нас наишао период првобитне акумулација капитала, међутим траје предуго већ три деценије, па никако да се заврши, да и мала газдинства почну нормалније да живе, а не само ови што су близу код валова, утисак је Грубанова.
Држава би ту могла да уради највише, међутим, у том погледу се прави као да то није њен посао, без обзира на неке мере које предузима, сматра Грубанов.
Како је у Пољској могла да опстане фабрика трактора “Урсус”, да опстане “Зетор”, а да у Србији није могао да опстане “ИМТ”. Држава се овде прави много наивна и све је препустила тржишту, па смо дочекали период “дођи и отми”. О економији се у пољопривреди мора водити рачуна. Пре је важило правило да на један киловат снаге трактора обрађује се један хектар,па би посед који имам могао обрађивати са малим “Владимирцом”, али би орање потрајало два месеца. Наспрам површине коју обрађујем имам добру механизацију “Беларус 140” и “Фергусон”. Овај старији “Беларус” је неуништив јер је прављен 1971.године у истој фабрици где и тенкови, а “фергусон” је из 1986. Механизације код нас у Црепаји има довољно, педесетак газдинстава има све најновије тракторе, комбајне и пратећу механизацију европских и светских марки, ушли су у кредите и морају да раде све више и више, објашњава Грубанов.
Грубанов сматра да је српска елита издала српског сељака, јер нико се више не бави проблемима пољопривредника и села јер немају користи од тога.
У оваквом односу снага у друштву јако је тешко да неко може да помогне пољопривреди. Држава да то жели, све би могло да се окрене за три месеца. Само нек скину акцизу на нафту за потребе пољопривреде, нека донесу други, бољи закон о закупу државног пољопривредног земљишта за идућу сезону. Пољопривреди би итекако добро дошла инфузија која би се одмах осетила, али колико видим нема те жеље надлежних, који воде аграрну политику. Нама паорима би итекако добро дошао неки “Лидл” за јефтинији репроматеријал и нафту, да конкурише овим са високим ценама, па би и наша пилетина и други производи били конкурентни на тржишту, сматра Грубанов, додајући да такве марже које од паора сада узимају добављачи репроматеријала не узима нико у свету.
Када би односи били нормални, више би новца остало нама паорима, и ми тај новац не би износили из земља, као разни инвеститори, него би трошили овде и улагали у унапређење газдинстава, сматра Грубанов.
Пољопривредници су окупљени у разна удружења која често исказују незадовољство када искрсну проблеми, али Грубанов указује да су на сцени три врсте удружења: “њихови”, “ваши” и независни. Независних је јако мало, и према уверавању нашег саговорника, они су стално под неким притиском.
Власт је рецимо 2011. видела која су снага пољопривредници, када смо осам дана блокирали целу Војводину, осим аутопута Београд-Суботица, па се од тада радило на разбијању тог јединства паорских удружења и мислим да су у томе у великој мери успели. Ипак сам поносан на то што смо урадили, јер два милиона радника није готово прстом мрднуло када су им продавали фирме и радна места, када су их уништавали... Ми смо бар, покушали, а они нису ни покушали, констатује Грубанов.
Милорад Митровић
Пројекат “Ковачица данас“ реализовала је „Панонија медиа“ у сарадњи са „Дневником“. Ставови изнети у овом тексту нужно не изражавају ставове локалне самоуправе, која суфинансира пројекат.
