„Суша нас је десетковала. Кукуруз је највише страдао. Имам берач кукуруза малог капацитета и лане сам за дан напунио 23 бункера, а ове само двадесетак за читаву бербу. Сејем помало соју, сунцокрет, шећерну репу, са 30 хектара мака највећи сам произвођач ове културе у Србији, а посејао сам ове јесени 60 хектара пшенице“, каже угледни новобечејски земљорадник Драган Марчићев. „Кад смо већ код хлебног зрна, 2000. године сам за метар добијао 1.500 динара, а 17 година касније до 1600 плус ПДВ. У међувремену је све драстично поскупело, а онда се нађу пеметне главе и говоре нам како треба да купујемо њихово семе, а не да сејемо пшеницу са тавана. Као да ми то не знамо.“
Летошња суша не само да је сасекла овогодишње приносе, већ прети да остави трага и на наредној жетви.
„Влажност земље је, бар код нас у Новом Бечеју, мала. Чим се плуг спусти мало дубље при орању, долази се до суве земље. Најмање 200 литара падавина по метру квадратном би требало да буду, да бисмо имали нормалну производњу. Велике штете имамо и од несавесних сточара, који терају стада крава и оваца преко тек изникле пшенице и ту напасају своја грла. Имамо пуно штета и од дивљачи. Никог то не интересује, а сви су паметни да нам причају како морамо да променемо начин производње, да имамо визију и да производимо за познатог купца, само нам нико не гарантује познате цене или даје, као што је у земљама окружења, разумне субвенције“, додаје Драган Марчићев, који је својевремено обрађивао 400 хектара, а због нагомиланих проблема сада је преполовио површину.
Истражујући производњу и цене, екипа стручњака је дошла до сазнања која је главни уредник листа „Газдинство“ Чедомир Кецо пренео бечејским и новобечејским ратарима.
„Велика количина рода последње жетве није продата, већ је предата на чување. Испада да се део текуће производње заснива на робној размени, која је карактеристична за првобитну родовску заједницу, што економија у свету одавно не познаје. Тачније, пољопривредници се унапред задужују са вештачким ђубретом, семеном, заштитним средствима, понегде и дизелом, а онда се робом раздужују. То је за пољопривредника скупо, али у овом тренутку је то неминовност у Србији. Кад наиђе сушна година, као ова, ти људи су у великом проблему ако им организатор производње не направи уступак да плате на други начин“, констатује Чедомир Кецо.
Знају пољопривредници да морају да планирају производњу, да улажу у агротехничке мере, али траже да имају познате и загарантоване цене и да им се обезбеди купац.
В. Јанков
Душан Дејановић Жмига Фото: Дневник.рс
На динар врати се 1,9
Душан Дејановић из Бечеја обрадом 22 хектара припада групи средњих пољопривредника и обрађује искључиво своју првокласну земљу.„Сејем три културе - кукуруз, пшеницу и сунцокрет. По трећину поседа једна култура покрива и сваке године мењам плодоред. Пензија ми омогућава да током године улажем у ратарску производњу. На сваки уложени динар, враћа ми се 1,9 динара. Ове године сам произвео седам вагона робе, остварио око два милиона динара, а да сам радио земљу у закупу, био бих на „позитивној нули“, јер је кукуруз страховито подбацио. Приметио сам, радећи у атару, да је ове јесени посејано више пшенице. Све се зелени, а то наговештава њену ниску цену, а кад је она ниска, онда су и цене осталих производа ниске“, прибојава се Душан Дејановић Жмига.
