Велика дропља се налази на светској Црвеној листи угрожених врста којој прети изумирање, те није за чудити што је законом окарактерисана као природна реткост, а у нашој земљи, скућила се на најочуванијем и највећем степском подручју Србије, на северу Баната, у близини села Мокрин. То је уједино и једино станиште ове птице у Србији, а једно је од ретких станишта у Европи и свету.
Управитељи су чланови Ловачког удружења „Перјаница”, а како је за „Дневник” рекао чувар резервата Миодраг Завишић, за специјални резерват природе проглашен је 1997. и ужива други и трећи степен заштите. У том периоду је велика дропља бројила 36 јединки и до данас њена бројност константно опада.
– Претходни чувари су ми рекли да су они у прошлости виђали и младе, што је одраз смене генерација у оквиру једне популације, а данас има свега седам женки, с тим што нам је мужјак симболично, за 8. март слетео у наше крајеве и он представља осмог репрезента једне од највећих птица Европе. На поклон дамама. У целој Европи популација велике дропље расте, из године у годину, но ми нисмо те среће. Стручњаци из Покрајинског завода за заштиту природе проценили су да је наш мужјак две године стар и јесте се шепурио међу женкама, али по њиховим речима, полну зрелост достижу тек у четвртој или петој години...
Завишић додаје да се сви надају да ће се ипак принове догодити, с обзиром на то да је једини мужјак блажен међ’ женама, како би се коначно и на нашој територији почела подизати бројност велике дропље.
Резерват се простире на северу Баната, и чине га три одвојене целине. Највећа је Јарош (4.256 хектара) који се налази на тромеђи села Мокрин, Јазово и Сајан и у том делу екипа „Дневника” имала је прилике да истражује предео. Друга целина је Сигет поред Банатског Аранђелова и заузима 2.111 хектара, а најмањи је Кочоват, поред села Врбица на румунској граници и броји 400 хектара.
– Уназад четири године, повећала се бројност орла крсташа у оквиру резервата. У почетку смо имали само један гнездећи пар на трећој одвојеној целини, односно на Сигету и то последње гнездо је уочено 2017. године. Сада имамо четири гнездећа пара у оквиру резервата...
Зечеви су током наше посете били најбројнији, с обзиром на то да су, чини се, искакали на сваком кораку, а наш фотоапарат успео је да „зароби” моменат када су срндаћи ухватили бег уочивши да им се приближавамо.
– Иначе смо миграторни пут за птице селице, али од свега најважније су нам гнездеће врсте попут ритске сове, еје ливадарке, мишара, плаве и сиве ветрушке, велике стрнадице и слично. Зато смо добили статус ИБА и ИПА подручја. Две трећине птица које се могу видети у резервату имају статус природних реткости. Од биљака су значајне биљне заједнице девесиље и звездана, које се посебно истичу на овом подручју. Присутне су и слатинска хајдучка трава, жалфија, црвени чкаљ, лепљиви пуцавац... – истиче Миодраг.
На територији резервата је и ловни терен, те око 100 чланова ловачког удружења које управља заштићеним подручјем контролише површину од 15.000 хектара. Миодраг каже да људи имају аверзију када се помене лов, али они каже не лове да би остали без врста, већ да одрже оптималну бројност популација. С обзиром на то да се и велика дропља гнезди на тлу, њени природни непријатљи су предатори попут јазаваца, лисица...
– Јако је битно утицати на бројност предатора, па тако одстрељујемо лисице и шакала, који је свуда преовладао јер се брзо адаптира и једе било шта. Има и пернатих штеточина попут свраке и сиве вране – набраја Завишић.
Због јединственог положаја Вршачких планина у Банату, разноврсности биљног и животињског света, већи део шумског подручја ове планине (4.177 хектара) , заштићен је још 1982. године као Парк природе. У међувремену, прецизније у децембру 2005. године, Скупштина општине Вршац донела је одлуку о заштити Предела изузетних одлика Вршачке планине на 4.408 хектара, од чега је у првом степену заштите 190 хектара.
По његовим речима у резервату се ради и на реинтродукцији јаребице, не би ли је вратили на ове просторе. Лане је унешено око 50 јединки, а ове сезоне већ је забележен већи број гнездећих парова ове врсте која је била распрострањена по целој Војводини, док их фазан није потиснуо.
На повратку у село Мокрин, успели смо са велике даљине двогледом уочимо само главу велике дропље која вири из траве, али нисмо смели да се приближавамо, како их не бисмо уплашили и отерали. Чувари кажу да је наш задатак, када оне нађу своје место, да се удаљимо од њих, те нисмо успели да их овековечимо нашим апаратима, али су нам љубазни домаћини уступали једну своју фотографију.
Ивана Бакмаз
