Дружење је било примерено епидемијској ситуацији и уз поштовање превентивних мера, па су сласних залогаја и евоцирању успомена могли да се лате само вакцинисани против ковида.
– Није било пардона, сви учесници морали су да покажу потврду да су двапут вакцинисани, тако да је наше дружење у завичају сасвим безбедно, а имамо у виду и да број оболелих опада и да се ситуација побољшава. Састав учесника је сваког пролећа готово исти, уз незнатне измене, тако да је свако већ навикао и зна где му је место за трпезом. Окупља се нас четрдесетак који се знамо од малих ногу или смо везани професионално и коњарством које је мој велики хоби – појаснио је домаћин, орални хирург др Срба Петров, који већ више од три по деценије живи и ради у Новом Саду, а родни грунт у Санаду редовно одржава и обилази.
А на Молитвеном доручку који почиње када већ мало ођутри, тачно у 10 сати, а потраје до вечери док се друштво не разиђе, јеловник се не мења, или су у питању само финесе. Расположење је увек добро, без обзира што се музичари с времена на време мењају. Овог пута кикиндске солисте Миланка Чанка и Драгану Стаменковић Брену, претили су свирачи из највеће вароши на северу Баната.
За доручак се прво сервирају две врсте сланине, сува и мало сувља уз мокрински сир, млади лук и ротквице, вруће пите са сиром, кромпиром и зељанице, па ко шта воли нека изволи. Како време одмиче, мени се тако појачавао специјалитетима које спремају проверено врсни санадски кулинари. Срнећи паприкаш увек уме добро да зачини Светозар Јованов, после чега увек иде мали предах уз „салчиће“, домаће кифлице са пекмезом од кајсија, а за наставак гозбе за јегњетину испод сача побрине се Владан Суботин. Ако сутрадан после обимне гозбе и дружења глава никог не заболи, значи да су се добрим показале ракија од санадских шљива „белки“ и божанске капљице из винског подрума „Бајило“ из Сремских Карловаца.
Касачи из санадске Штале Петров имали су доста успеха на домаћим хиподромима, а у неколико наврата окушали су се на тркама у Будимпешти и Бечу. – Најбоље коње које сам имао ождребљени су у мојој штали, између осталих најпознатија грла су Бен Хил, Долика, Бамби Бој и други. До сада су се у мојој штали кобиле су се ждребиле 15 пута и боље су ми ишли коњи из домаћег одгоја, него они које сам куповао, а стизали су из Италије и Белгије – испричао је Петров.
Љубав према коњима др Срба Петров негује још одмалена, јер је су коње држали деда Јефта и отац Алекса, а већ две и по деценије активно коњари и држи касаче. У Штали Петров пре десетак дана кобила Патриција Веј ождребила је мушког потомка, који је добио име Паша. Кобила Патриција Веј је шведског одгоја којој је сада 25 година. Она се на нашим хиподромима тркала до своје десете године, ождребила је десет потомака, од којих троје у штали Петров, а млађани Паша је мамио пажњу учесника „Молитвеног доручка“. Паша је добио име по једном познатом пастуву из куће Петров, из времена када је Срба рођен.
– Задовољан сам како изгледају и кобила и ждребе. Кобилу Патрицију Веј намеравам неком да поклоним јер је заслужила пензију, неће више ићу у припуст за ждребљење, већ на неко место у које се уверим да су услови добри – рекао је Петров.
Текст и Фото: М. Митровић
