ДА ЛИ РАДНИК МОЖЕ ДА ПРИМА ДНЕВНИЦУ И ТЕРЕНСКИ ДОДАТАК ИСТОВРЕМЕНО Пореска саветница открива на шта треба обратити пажњу

То питање често збуњује и послодавце и раднике, јер законодавни оквир није довољно прецизан да би отклонио све недоумице које се јављају у пракси.

Пореска саветница Звездана Писаревић указује да је управо то суштина проблема – многе одредбе Закона о раду, али и пратећих прописа, остављају простор за различита тумачења. Наша саговорница објашњава да се право на теренски додатак и дневницу међусобно потиру.

“Закон о раду је често недоречен. Не могу другачије да кажем, јер све ситуације које могу да се појаве у пракси ниједан закон не може да обухвати“, наводи Писаревић.

Према важећим прописима, дневница припада запосленом када га послодавац пошаље на службени пут. То може бити једнодневно путовање или вишедневни боравак ван места редовног рада.

“Логика је једноставна – запослени има додатне трошкове исхране и превоза, па му се они надокнађују кроз дневницу. Ако службени пут траје дуже од осам, а краће од 12 сати, радник има право на половину дневнице. За све што траје дуже од 12 сати – следује пуна дневница. Дакле, основна сврха дневнице јесте да покрије трошкове које запослени има када се нађе у другом месту због обавеза везаних за посао”, истиче пореска саветница.

Теренски додатак – рад на градилиштима и удаљеним локацијама
Теренски додатак је специфичан облик накнаде који се не односи на службена путовања у класичном смислу, већ на раднике који раде на терену – рецимо, у грађевинарству или другим секторима где је природа посла везана за локације ван седишта фирме. Када компанија ангажује раднике на градилишту у другом граду, они су фактички смештени на тој локацији. У том случају, послодавац је дужан да обезбеди смештај и исхрану.

“Ако се те потребе покривају директно – на пример, фирма плати хотел, обезбеди оброке или уговори исхрану код локалног добављача – тада се то третира као теренски додатак који представља трошак фирме. Такав облик накнаде не подлеже додатним порезима и доприносима. Међутим, уколико се запосленом на платном листу посебно обрачуна ставка ‘теренски додатак’, тада се она посматра као део зараде и подлеже опорезивању”, објашњава Звездана Писаревић.

Она даље наводи да проблем настаје у пракси када се појави питање – да ли радник може да прима и дневницу и теренски додатак истовремено? Ту долази до „потирања“ права, како објашњава Писаревић.

Дневница и теренски додатак имају сличну сврху – да надокнаде додатне трошкове живота и рада ван редовног радног места. Због тога се посматра да се та два права међусобно искључују.

“Другим речима, запослени који је стално ангажован на терену и коме послодавац обезбеђује смештај и исхрану, нема право на дневнице за службени пут. Супротно томе, радник који иде повремено на службени пут има право на дневницу, али не и на теренски додатак”, појашњава наша саговорница.

Посебну дилему изазива висина дневница када запослени путује у иностранство. У државном сектору постоји јасно прописан списак дневница по земљама, али привреда је препуштена сопственим правилницима. Закон о порезу на доходак грађана прописује само неопорезиви део дневнице, који тренутно износи 90 евра. Међутим, пракса показује да тај износ није свуда довољан.

“Ако пошаљете радника у Енглеску 90 евра му није довољно, ако га пошаљете у Финску – такође. Али ако иде у Црну Гору или Северну Македонију, то му је више него довољно – може лепо да једе и да му још остане“, илуструје Писаревић разлике у трошковима живота по дестинацијама.

Раније је постојала уредба са прецизним износима дневница за сваку земљу, што је било реалније решење.

“Данас послодавци сами одређују висину, али морају да воде рачуна о пореском третману – све преко неопорезивог износа подлеже порезима и доприносима”, закључује пореска саветница Звездана Писаревић.

Бизнис.рс