КИЛОГРАМ МАСЛАЦА ОД ОВОГ ГОВЕДА КОШТА 5.000 ДИНАРА Све их је мање у Србији, а Италијани извукли максимум из њих! Намирнице од млека ове угрожене врсте помажу код шећера и масноће

Биволица је говече које се претежно гаји у овом крају. Та древна раса, која је на Балкан стигла још у средњем веку, у Новом Пазару има своје последње уточиште. Док су некада готово свако домаћинство и свака породица имале бар неколико грла, данас их је у читавој Србији тек нешто више од 1500 – највише управо на Југозападу Србије и у Прешевској долини.

Село Пожега, са својих седам заосока, прави је центар узгоја биволица. Скоро свако домаћинство овде гаји барем неколико грла, иако се мештани баве и воћарством, ратарством и ситном стоком.

Есад Хануша, председник Удружења пољопривредника у селу Пожега, с поносом истиче да његово удружење окупља чак 110 чланова, што га чини најбројнијим у Новом Пазару.

„У нашем селу је највише биволица. То је традиција. Ни рођен нисам био, а тако је било. Тако ми је отац говорио. Како сам од њега чуо, биволи су овде стигли са југа Србије, где их данас готово више и нема. Производи од њиховог млека су веома тражени, на пијаци их ретко има јер се продају одмах на кућном прагу“ – каже Хануша.

И он држи више грла, планира и да повећа стадо. Објашњава да су ове животиње изузетно издржљиве, захвалне за чување и ретко обољевају.

„Оне су код мене на испаши од 20. априла до првог снега, и то и дању и ноћу. У шталу улазе само за време муже. Не дају много млека – од 6 до 10 литара дневно, али је оно богато млечном машћу. Од кајмака који се покупи добија се метаница, а топљењем метанице прави се чисто масло. Од два и по килограма метанице добија се килограм масла“ – објашњава овај домаћин.

Добра раса за узгој

И други мештани деле исто искуство. Хајрадин Броња са породицом обрађује земљу, држи стоку и каже да су биволице за њих незаменљиве.

„Имамо пет биволица, три краве и преко 30 оваца. Најважнија је раса стоке – добра раса и добар узгој доносе корист, док слаба раса значи само муку. Биволице се у Србији веома ретко држе, баш зато се и њихови производи брзо продају. Кајмак, сир, масло– ништа се не задржи дуже од неколико дана. Људи кажу да су производи веома здрави. Некада се мислило да подижу масноћу и шећер, а данас кажу да управо помажу код тих болести“ – прича Броња.

Додаје да би се читава заједница могла ослонити на ову грану пољопривреде када би се више пажње посветило очувању расе.

„Биволица мора остати у Новом Пазару, то је део нашег наслеђа и културне вредности“ – закључује он.

У узгајању предњаче Бугари и Италијани

Према речима Сафета Веснића, стручњака за сточарство из Пољопривредне саветодавне службе у Новом Пазару, управо Санџак данас предњачи у очувању ове расе.

„На територији Новог Пазара, Сјенице и Тутина има више од хиљада грла биволица. Србија је некада имала знатно већи број, али то више није случај. У Европи данас предњаче Италија и Бугарска, док су код нас биволице остале тек по негде. Реч је о говечету које је на Балкан стигло у средњем веку са истока. Млеко им има и до 8 одсто млечне масти, дупло више од крављег, па је идеално заправљење масла и кајмака“ – наводи Веснић.

Он додаје да су биволице скромне по питању исхране и отпорније од других врста говеда.

„За разлику од крава и оваца, њима нису потребна висококвалитетна сена. Највише им пријају мочварна подручја, реке и потоци. Воле блато. Теле се тек после две и по године, а носе чак 11 месеци“ – објашњава Веснић.

Биволица је угрожена врста

На званичној листи Центра за очување аутохтоних раса, биволица је означена као угрожена. Управо због тога, њено присуство у новопазарском крају има и дубље значење – везано за идентитети културно наслеђе овог простора.

Наиме, у прошлом веку готово да није било домаћинства у овом крају које није држало барем неколико грла, нарочито међу бошњачким породицама. Данас, иако број знатно мањи, свест о значају биволице као чувара традиције опстаје.

Млечни производи од биволица уједно су међу најскупљим на тржишту. Килограм кајмака достиже цену од 15 до 20 евра, док маслац може коштати и до 45 евра. За љубитеље аутентичних укуса и здраве хране, вредност је непроцењива.

Управо од бивољег млека прави се и један од најпознатијих сирева на свету – моцарела. Италија је својевремено препознала потенцијал ове расе и развила читаву индустрију засновану на њој. У Санџаку, међутим, производи остају скромни, намењени локалном тржишту и потрошачима који долазе директно на врата домаћина.

Ако је Балкан одувек био раскрсница култура, онда Нови Пазар и данас показује колико то може бити драгоцено. Биволица, животиња која својим изгледом подсећа на своје азијско порекло, у овим крајевима постаје симбол истрајности и повезаности људи са природом.

За мештане Пожеге то није само сточарство – то је начин живота, традиција која траје вековима и обавеза да се једно ретко и драгоцено говече сачува и за генерације које долазе.