Антић: Наше друштво не негује културу сећања на своје жртве

БЕОГРАД: Српско друштво не негује културу сећања на сопствене жртве, без обзира што треба одати признање нашим научницима који се тиме баве, и без обзира на настојање државе да обележи српска страдања - најпре јасеновачко и страдања у логорима по Београду и по Србији, оцењује историчар Чедомир Антић.
cedomir antic mc.rs
Фото: mc.rs

На питање подстакнуто обележавањем Међународног дана сећања на жртве Холокауст у Израелу, колико Србија чува сећање на своје жртве, колико говори о њима, колико је оно условљено комплексним политичким околностима и односима у региону, Антић одговара да се у Србији, пре свега на догађаје из Другог светског рата, још гледа политички.

"Како у призми односа са Хрватском, тако и подела које су постојале у току тог рата и које у извесној мери постоје и данас. Политичари често говоре о томе, али немају конзистентну политику по том питању. Избегавају да оду у Јасеновац, труде се да забораве прошлост...", наводи Антић.

Он подсећа да је својевремено представник Србије у Међународном суду правде предлагао да Србија повуче тужбу за геноцид против Хрватске, која је подигнута као противтужба на хрватску тужбу за геноцид против Србије, за наводни геноцид почињен деведесетих, а онда је, каже, повучено чак и помињање геноцида из 1941-1945. године.

Антић наводи да је било идеја да се нешто учини и помиње да је Томислав Николић, који је тада био председник, предложио да се уведе назив "затирање", за страдање Срба у Другом светском рату, по угледу на Холокауст и Порајмос, универзално прихваћене појмове који се везују за страдања Јевреја и Рома, али истиче да ништа није учињено.

Као примере на које се треба угледати када је реч о култури сећања, Антић наводи Јевреје и Јермене, који су успели да се изборе да холокауст, односно геноцид над Јерменима почетком 20. века, буду међународно признати.

"Те политике су биле успешне и видимо недавне одлуке САД и Француске које показују да је један мали народ (Јермени) успео да пред релевантне међународне адресе изнесе своје страдање", указао је Антић.

Овај историчар скреће пажњу да је српско страдање и број српских жртава у 20. веку, поготово у Другом светском рату, био огроман.

"Ми тешко да можемо и да избројимо жртве. Страшно је велики број жртава ''41-45. године", каже Антић и додаје да није допустиво да неколико научника процењује број, а да остали у земљи сумњају.

"Мора Србија да стане иза резултата досадашњег огромног рада који може у бољој координацији бити дорађен, тако да на основу тих доказа може да се каже: ''То је то. Може се само открити још нека жртва, а никако испод овога''", напомиње он.

Како наводи, за разлику од других народа у окружењу, такозваног Домовинског рата у Хрватској, Сребренице, али и тзв. албанског устанка на Косову, за Србе догађаји из Другог светског рата не могу представљати темељни историјски мит.

"Ником није драго да говори о томе и то је једна велика траума. Наши политичари то схватају и због тога су врло опрезни. Узмимо пример да је четвртина свих светитеља које је за протеклих 800 година канонизовала Српска православна црква погинула од ''41-45. године, велика већина њих на територији такозване Независне државе Хрватске. То је једна озбиљна успомена, колико год не била нешто чиме се народ поноси и нешто на чему народ заснива свој мит", каже Антић.

Неговање културе сећања на жртве од значаја је за националну свест, наглашава он, и упозорава на још једну димензију потребе неговања културе сећања и зашто није добро занемаривати те ствари, а то је да то може довести до раста популизма.

"Без обзира што не може бити политичке користи од неговања сећања, политичари морају да мисле о томе, јер заборављање сећања на жртава, не само да доноси штету националној традицији и стању нације, већ у извесној мери подстиче популистичке и ауторитарне покрете у Србији", закључио је Антић.

EUR/RSD 117.5790
Најновије вести