Описујући начин на који лекари у цовид центрима раде током епидемије, др Бајкин наводи да је природа посла лекара потпуно другачија него ван епидемије, а на питање да ли је икада очекивала да ће радити у оваквим условима одговара да никада, ни у најлуђим сновима није могла да претпостави да ће се нешто овако десити и да ће она бити део тога.
"Погоршање стања пацијента, пад кисеоника у крви и потреба да пацијента што пре преместите у респираторни центар и, евентуално, интубирате и стављате на респиратор, дешава страшно брзо. И то је оно што је изискивало да стално неко буде уз те пацијенте, јер врло брзо количина кисеоника у крви падне, врло брзо пацијент почне страшно брзо да дише, много пута у минути, и то је моменат када мора да се реагује. Тако да је ту суштина, стално гледати те пацијенте и на време одреаговати", каже др Бајкин.
Каже и да је управо та брзина погоршања стања појединих пацијената оболелих од цовида оно што је било ново у лекарској пракси.
"То је оно што нас је највише плашило и основни проблем. То смо научили после првих пар дана, тада смо видели да када је неповољан ток, то неповољно се јако брзо дешава. Срећом, и решава у највећем броју случајева", каже др Бајкин. Наглашава да су у таквим ситуацијама сви лекари морали јако брзо да реагују и да те пацијенте брзо транспортују у репсираторни центар на Инфективној клиници КЦВ, где су они даље лечени.
Описујући како изгледа лечити пацијенте оболеле од ковида докторка наводи да се "ради о патологији о којој нико на свету много не зна", те да због тога сваки лекар мора стално да чита нове информације, да прати све ново што лекари из света објављују, да би могли да примењују нова знања и лече пацијенте.
Објашњава да у ковид центру КЦВ од како је почела епидемија лекари раде у тимовима у којима нису у редовној ситуацији, те да је и то новост у пракси.
"Ми смо лекари интерне медицине и у нашем тиму су, иначе, били специјалисти неурологије, тако да је с те стране ово један потпуно нови колектив који је требало уиграти и који је, испоставиће се, радио јако добро све ово време", каже др Бајкин.
Наводи да скафандери у којима раде јесу озбиљан проблем, али не због тога што је лекарима и медицинском особљу непријатно у њима, већ због тога што је скафандер врло необична баријера у комуникацији с пацијентом и са особљем, које у том моменту помаже лекарима да раде свој посао.
"Тај психолошки моменат је био страшно чудан и остао је чудан и даље. Пацијенти просто у некоме ко свакодневно брине о њиховом здравтсвеном стању, ко им свакодневно улази у собу, желе да знају макар како изгледа, а они то никако нису могли, нису могли да нас виде. Чула сам да су негде у свету лекари лепили своје фотографије на скафандер и то ми се у ствари допало. Само, срећом, код нас се смањује број пацијената. Немамо више тај наш ковид центар, немамо прилику да то урадимо. Мислим да је то сјајна идеја. Јер, тај звук који они чују, када добије слику, драстично мења ствар", објашњава др Бајкин.
Описујући каква је била комуникација са пацијентима у ковид центру КЦВ, докторка каже да је и то била психолошки веома необична ситуација.
"Мислим да то има везе са тим прво што ви некога затворите у болницу и забраните посете породице, пријатеља, деце. Други део проблема је што комплетно особље носи скафандере и ви просто не видите ко је ту уз вас. Они нама заиста виде само очи и јако је тешка та интеракција", каже др Бајкин, а потом описује једну од конректних ситуација са пацијентом.
"Мени се десило да када сам једној од жена саопштила да ће ићи кући и да је добро, да се она расплакала, да сам се расплакала и ја за њом. Психолошки је јако необична та ситуација. Било је ситуација које су вас емотивно јако носиле", каже саговорница Танјуга.
Она подсећа да је Ковид центар био отворен на Клиници за ортопедију, у време да се јако повећао број болесника и пацијенти више нису могли да леже на Клиници за ифнективне болести, која је суштински била први борац у овој причи.
"Ми смо се организовали тако да сам ја долазила на посао сваки дан и била осам сати, а имали смо екипе лекара, то су била два, у једном тренутку и три лекара, када се повећао број, који су били ту 24 сата. Ми смо се трудили да нико, ни од лекара, ни од сестара, не проводи у скафандеру више од четири сата. Некако искуствено смо видели да је четири сата апсолутно прихватљиво, када ви заиста можете да се суздржите од узимања и течности, и хране, и одласка у тоалет. Смене су изгледале тако да смо били четири сата у скафандеру, а четири одмарали. Дуже од четири сата нисмо били у цовид центру", наводи др Бајкин.
У цовид центру КЦВ су били пацијенти који имају лаку или умерено тешку клиничку слику. Оно са чиме су се лекари борили биле су пнеумоније.
"Пре него сам постала ендокринолог, била сам интерниста, то је пут. Интерниста зна да лечи бронхопнеумонију, али то све не би било добро како је испало да јесте добро, да ми нисмо имали велику помоћ наших колега инфектолога и пулмолога, који су нам увек били на располагању за све консултације. Тако да суштински то у основи јесте болест коју ми знамо да лечимо, али ковид сам по себи и то како ће он да се развија и каква ће бити клиничка слика до краја, где ви не можете да рачуанте на знање било које специјализације, то је потпуно једна нова прича", објашњава докторка.
Каже и да разуме потребу људи да изађу, да прошетају, али апелује на све грађане да се придржавају мера заштите и физичког дистанцирања.
"Веома је важно да људи схвате да ковид постоји, да у највећем броју случајева јесу лакше клиничке слике, доста њих је асимтоматско и ти ће људи проћи добро. Али, нажалост има људи који неће проћи добро, који већ нису прошли добро, који су нажалост преминули током своје борбе. Зато је важно да испоштујемо те мере, социјално дистанцирање. Нисам ни епидемиолог, ни инфектолог и заиста не знам стручно да вам кажем који је то период до када треба те мере упражњавати. Али, молим грађане да колико могу да поштују мере да нема великих група, нема грљења, љубљења, то заиста можемо сада да оставимо са стране. Постоје и други начини да некоме покажете осећања, да не морате да га грлите и љубите", закључује докторка.
