Цео живот становник Баната, али мора да плати да би добио држављанство

„Ни у најкошмарнијим сновима нисам могао сањати да ће ме стрефити толике силне невоље једна за другом“, започиње своју заиста невероватну биографију Алексеј Анисимов.
а
Фото: Приватна архива

„Смрт, повреда, а тек онда невероватни проблеми с папирологијом. Већ 18 година сам овде, а немам држављанство Србије, личну карту, не могу добити возачку дозволу, нити се званично запослити. Истина, моји родитељи су Руси“, каже Алексеј.

Рођен је у Тули, 200 километара од Москве, и ту је провео првих шест година с мамом, баком и прабаком. Онда се променио читав живот његове мајке Елвире Тарасове.

„У продавницу где је била запослена дошао је наочит Србин, Зоран Билбија, запослен тада на оближњој грађевини, и убрзо је мама своју судбину везала за њега и довела ме у његово Банатско Ново Село. У почетку сам причао руски, а деца ме задиркивала. Доста времена сам проводио с њим по шоровима, слушао их, после два месеца су ме уписали у школу и био сам домаћи. Руски нагласак се изгубио и српски говорим као и сви Срби. Пореклом сам Рус, али матерњи језик више не знам“, каже Алексеј.

У селу је завршио осмољетку, у Панчеву пекарски занат и на свим дипломама је жиг Републике Србије.

„До 16. године био сам у мамином пасошу, никад ми нико није тражио папире, држављанство, пријаву боравка. Мислио сам да је такав закон. Честито живим у татиној кући, играо сам фудбал, ишао у школу", објашњава Алекса, који очуха Зорана зове тата јер га је подигао и био му читав живот поуздани ослонац.

Фото: Приватна архива

„Биолошки отац Игор се само у почетку јављао телефоном, али тако бива, далеко од очију, далеко од срца. Нажалост, немам контакте с руском породицом. Прабака и бака су умрле у Русији, а моја добра мајка пре шест година у панчевачкој болници. Била је још млада и лепа. Од ње су ми остале осам година млађа сестра Александра, тата Зоран, плаве очи и навика да пијем чај. Кад се враћам кући, често помислим да ме мама чека са скуваним ручком, вољна да заједно попијемо чај. Говорила је да је у Русији чај изговор за дуг разговор. У шали кажем да смо у Тули рођени самовар, Калашњиков и ја. Неколико месеци после мајчине смрти двојица полицајаца су дошла да ме упишу у војну евиденцију, али је убрзо обавезно војниковање укинуто. А ја наивно веровао да су ме почели третирати као староседеоца, чим ми поверавају одбрану земље“, прича Алексеј.

Пре две године на фудбалском терену је у пуном трку осетио како му је лево колено испало.

„Заболело је много. Нисам могао да померам, савијам ногу, нити имао здравствену књижицу па ме тата водио код „костоломаца”. Кад сам се домогао књижице, и магнетне резонанце Бањице, лекар ми је објаснио да су ми покидани лигаменти и да морам поново доћи. Био сам тужан што нисам само рестауриран. Желео сам да обучем дрес, обујем копачке и 90 минута мој живот буде савршен. Не могу рећи да боли превише, али више не играм. А почео сам првих дана кад сам дошао, с децом у улици која су шутала лопту. Комшије су процениле да сам талентован и саветовале родитеље да ме упишу на фудбал. Као и сви млади, сањао сам да ћу бити познат и играти за велики клуб. Почео сам у сеоској „Слоги”, наставио у панчевачком „Динаму”. То није баш аматерски. Тренинзи три пута недељно и утакмице, нема уговора, нити пара, али има радости игре и среће кад победимо. Сад сам само навијач „Арсенала”. Волим Алексиса Санчеза, једног од најбољих чилеанских играча свих времена. И он је Алекса као ја и исто је имао веома скромно детињство. Жао ми је што је прешао код љутог ривала, у „Манчестер јунајтед”, али добио је понуду која се заиста не може одбити“, прича Алексеј.

Покушао је да се запосли и као гром из ведра неба ударила га је вест да је странац и овде легално не може да ради.

„Зачарани лавиринт администрације! Осећам да сам Србин. Откако сам овде дошао, нисам ни био у Русији, пре годину направио сам боравишну визу и рекоше ми да с њом могу да радим и будем осигуран. Али лане су казали да сам странац и да за здравствено осигурање сваког месеца треба да плаћам 2.400 динара. Нисам имао снаге да се расправљам са службеницом“, обесхрабрен је Алексеј.

За папире је затражио помоћ од амбасаде Русије, пријатељске земље Србији. Службеница је говорила руски, а он српски.

Фото: Приватна архива

„Понудила ми је отпуст из руског држављанства, али не бих да се одрекнем везе с мајком. Веле да закон предвиђа да пет година плаћам по 19.000 за дозволу боравка и онда имам услов за држављанство. Питао сам да ли мој очух може да ме усвоји и тако постанем грађанин Србије. „Не, није ти он прави отац, а и пунолетан си. Мораш чекати пет година”. Неки ме наговарају да се женим ради папира. Нажалост, немам девојку, а желим да се женим из љубави, не из интереса. Али и да скратим муке и после три године од венчања добијем држављанство, немам новца за лажну младу. Радим сезонске послове и до 30. године ћу морати физикалисати у прашини, на црно. Па кад ћу и како зарадити пензију?“, пита се Алексеј.

Писао је разним политичким странкама, па и председнику Вучићу. Нада се да ће неко и њему поклонити држављанство као што су пасош даровали разним глумцима, снајкама манекенкама, спортистима... И он је фудбалер. Није светски познат, али је наш. Многи га у Банатском Новом Селу воле и сматрају својим.

Јелена Стаменковић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести