новинарског адреналина по изваљеној арматури, нагорелим блоковима и деловима антена, док су у разореним канцеларијама препуним срче још тињали ормани и столови, а на паркингу од неколико заосталих аутомобила остале само угљенисане каросерије. Нажалост, од тада се није пуно променило, заправо није ништа, ако не рачунам чињеницу да данас некако делује још трагичније то некада прелепо здање на Мишелуку, из којег је 26. новембра 1975. у етар и званично кренуо телевизијски програм намењен грађанима Војводине…
Након што је почетком седамдесетих година прошлог века постало јасно да и у Новом Саду ваља правати телевизију, првобитно је безецована ледина у комшилуку Лиманског парка, где су се касније разбокорили НИС и Меркатор. Међутим, како су ми исприповедали пионири овог подухвата, данас пензионери, архитекта Глиша Стајић и инжењер Иван Павловић, од тога се одустало пре свега због високе цене грађевинског земљишта, али и чињенице да би у том случају ваљало унутар комплекса подићи и стотинак метара висок антенски стуб, како би сигнал могао да добаци до будућег предајника на Иришком венцу. А то би, нема сумње, итекако нарушило панораму вароши. И пала је одлука да се гради с преке стране Дунава.
– Ни Мишелук није био баш најсрећније решење, јер само део земљишта је добијен од града, док је остатак парцеле подразумевао национализацију, експропријацију... Уз то, локација није била ни комунално опремљена, па је струја подземним каблом довучена из Петроварадина, испод Дунава су провучени телефонски каблови, а канализација је решена повезивањем са Институтом у Сремској Каменици. Такође, иако је сада „надморска висина” била знатно изнад оне лиманске, и овде је било потребно подизање антенског стуба, али ипак мањег, од 25 метара – присећа се Глиша Стајић.
Телевизија Нови Сад је основана одлуком Радничког савета Радио Новог Сада 4. фебруара 1971. као самостална радна јединица „Телевизија у изградњи”, за чијег је првог директора постављен Слободан Будаков, дугогодишњи новинар и уредник „Дневника”.
– Будаков јесте био човек из политике, али је пре свега био новинар, вредан, радан, паметан, који је умео да саслуша и прихвати предлог, савет, сугестију.... Тако је и почео да окупља стручну екипу, а међу првима су били управо Глиша Стајић, задужен за грађевински део посла, инжењер Бранко Остојић, коме је поверена брига о техници, Јанош Давид који је требало да води рачуна о предајницима, Слободан Милошевић, чији су задатак биле финансије, Пал Шафер, будући директор програма, а убрзо сам из Француске, где сам радио у „Томсону”, произвођачу телевизијске опреме, дошао и ја – наводи Иван Ива Павловић, који је и својевремено, под окриљем УН, поставио и техничке темеље камерунске телевизије .
Глишу Стајића је, пак, за ангажман на подизању телевизије препоручило то што је претходно више него успешно водио изградњу Студија М Радио Новог Сада:
– Али одмах сам отворено рекао Будакову да ни на Архитектонском факултету у Београду, да окупи све професоре, ниједан ништа неће знати о изградњи ТВ дома. И мој предуслов да прихватим вођење изградње био је да најпре обиђемо поједине европске телевизијске центре, поготово оне у којима је већ емитован програм на више језика, попут циришког, да разговарамо са њиховим техничким екипама и пре него што цео посао почне стекнемо бар елементарну представу о томе како би заправо требало да изгледа структура наше будуће телевизије у просторном, инсталационом и сваком другом погледу.
Добра вест је била та што су претходно Словенци већ успоставили чврсту сарадњу са Швајцарцима, чак откупивши од њих планове и пратећу документацију за студио у Љубљани, који се у то време градио, те ће на крају и пројекат зграде телевизије Нови Сад на Мишелуку потписати мариборска фирма Комуна-пројект...
– Важно нам је било и да се упознамо са свим технолошким и организационим апсектима рада вишејезичних телевизија, како бисмо, рецимо, знали да ли ће нам за планирани обим програма бити потребни један или два студија и којих димензија, режија, лабораторија.... Када је та слика постала довољно јасна, Глиша је са пројектантима онда даље разрађивао грађевинске детаље и после бринуо о томе да се радови изводе како треба, а ми смо могли да се посветимо плановима за набавку неопходне опреме: камера, расвете, студијске опреме, предајника... – наводи Павловић.
То је, иначе, било и време увођења другог програма РТБ, оног колорног, тако да је Телевизија Нови Сад, за разлику од других домаћих центара који су прошли кроз црно-белу фазу, заправо од самог почетка била фокусирана на производњу „програма у боји”.
– ТВ Београд је од почетка радио са америчком компанијом РЦА, док смо се ми на крају ипак определили за линију британског „Марконија”, иначе великог произвођача војне опреме. Касније су куповани и швајцарски „Награ” магнетофони, који и сада раде,немачки грамофони, онда „Томсонове” камере за репортажна кола, па „АРИ”, немачке филмске камере. Наиме, тада за теренска снимања није било преносних камера него су она рађена искључиво филмским камерама. Паралелно с тим „набављан” је и стручни кадар, па су нам инжењери долазили и из Ниша и Сарајева, тонце смо, рецимо, повлачили са Радио Новог Сада, сниматељи су долазили из Београда, а новинари су били овдашњи, с тим да су претходно пролазили кроз „школу” или у другим центрима или су овде држане обуке, па је тако чест гост била спикерка Данка Нововић...
Камен темељац новосадског ТВ дома положен је 22. јуна 1973.
– Изградња, захваљујући Глиши, није стала ни један једини дан – појашњава Павловић. – Иначе, прва етапа прве фазе радова подразумевала је завршетак једног студија од 160 квадрата и комплетне технике, канцеларија за новинаре, ресторана, све до постављања централизоване климатизације. Друга етапа односила се на нову зграду, за филмску лабораторију и још два студија. А у другој фази је требало да буду дограђени велики студио од око 600 квадрата и зграда за Радио Нови Сад. Заправо, од почетка су постојале две идејне концепције – кружна, попут зграде Би-Би-Сија, која изгледа лепо али не дозвољава ширење, и ова линијска, по угледу на Цирих, за коју смо се ми определили.
Централна зграда је завршена у априлу 1974, када је део екипе усељен у сутерен, након чега је почела и монтажа купљене опреме. Но, и пре тога су рађене емисије, попут „Сигнала” и „Бразди”, које су биле и у југословенској ТВ шеми. Ипак, Телевизија Нови Сад је званично почела да са Мишелука емитује програм поменутог 26. новембра 1975. Нажалост, равно четврт века након што су Глиша Стајић и његови грађевинци предали Слободану Будакову кључеве првог новосадског ТВ дома у руке, тај дом је срушен. Да, све су прилике, никада на истом месту не буде обновљен.
Миша Вољчко
Фото: Б. Лучић
Парола „снађи се” на Иришком венцу
Глиша Стајић је водио и изградњу импозантног предајника на Иришком венцу, високог 171 метар. По његовим речима, иако је и само ударање темеља таквог објекта својеврстан грађевински подухват, монтирање антене на врх бетонског торња ипак је представљало подвиг без преседана. „У свету за тај посао по правилу бивају ангажовани специјални хеликоптери, који неколико тона тежак челични носач ’одвезу’ до жељене висине. Међутим, ЈНА није имала такве летилице и био сам принуђен да решење потражим у чекрку и снажној сајли. Носач смо поделили на елементе које смо онда један по један увлачили у торањ, тамо их монтирали и полако подизали према врху. Међутим, јак ветар је претио да сруши стуб чим га скроз извучемо ’на површину’. Стога смо унутар торња направили метар и по дебео плато, на њега посадили гвоздени носач, на носач 7-8 метара електронску антену, и чим смо све то подигли на потребну висину, плато муњевито забетонирали. И ето, торањ и данас стоји, иако га је 1999. погодило шездесет пројектила”, вели чувени новосадски грађевинац.
