Пре нешто више од годину, на литургији у Гркокатоличкој цркви Светог Николе у Руском Крстуру 6. децембра, на Никољдан по грегоријанском календару, владика Георгије (Ђура) Џуџар прочитао је папски декрет којим се Апостолски егзархат за гркокатолике у Србији и Црној Гори диже у ранг Епархије Светог Николе, а црква у Руском Крстуру постаје катедрална црква. Том одлуком папе Фрање је у црквеном устројству заокружено формирање територијално-духовне целине која обухвата католике источног – византијског обреда на територији Србије који су у Бачкој, пре свега у Руском Крстуру и Куцури, присутни од прве половине 18. века, а од 19. века и у Срему и Банату.
Владика Георгије у разговору за „Дневник” наводи да гркокатолици на овим просторима припадају различитим националним заједницама, али су и потомци различитих црквених сједињења – унија, када је део клера и верника Православне цркве приступао Католичкој цркви преко потписаних унија, у којима су прихватали верске догме Католичке цркве, а задржавали своје источне обреде и богослужбене обичаје и традицију. Назив гркокатолици почео се употребљавати за време Аустроугарске да би се разликовали од римокатолика.
На подручју епархије највише има Русина, који своје порекло воде из данашње закарпатске области, а црквено су из Ужгородске уније из 1646. године, друга национална заједница су Украјинци, који су се након Другог светског рата у већем броју преселили из Босне и Херцеговине у Бачку и они потичу из уније у Бресту 1596. године, а трећа национална заједница су Румуни у јужном Банату, који су духовни потомци румунске уније Алба Јулија из 1700. године.
– Румунска гркокатоличка заједница је мала, али је присутна у Марковцу, код Вршца – наводи епископ за гркокатолике у Србији. – Прошле године смо основали заједницу и у Вршцу, а имали смо срећу и да смо могли од Реформатске цркве да купимо цркву за њихове потребе.
Након 6. децембра 2018. године Егзархат, као прелазни административни облик, уздигнут је на ниво Епархије, а свечана церемонија проглашења Епархије Светог Николе одржана је 19. маја у Руском Крстуру уз учешће гркокатоличких владика и свештеника из целог света, али и кардинала Леонарда Сандрија, префекта Конгрегације за источне цркве из Рима, који је и прочитао писмо папа Фрање о установљавању нове епархије. Први епископ нове епархије Светог Николе члан је Међународне бискупске конференције Светих Ћирила и Методија, али је духовни пастир пре свега гркокатолика у Србији.
Гркокатоличка црква је кроз историју, каже наш саговорник, била један од стубова очувања националног и верског идентитета.
– У Цркви су се окупљали и окупљају се људи који слушају проповеди на свом матерњем језику, могу чути свој језик, али црква је имала и образовну улогу јер су дуго, до краја 19. века, школе биле црквене. То је било веома важно и Црква је настојала да се у тим школама учи на матерњем језику и чува и негује конфесионална и етничка припадност – рекао је владика Георгије.
Од парохије до епархије
Наш саговорник истиче да су сви Русини насељени на ове просторе у време владавине Марије Терезије били гркокатолици. Веома брзо по насељавању организован је и верски живот и грађени су богослужбени објекти. У првим деценијама парохије које су организоване биле су под јурисдикцијом римокатоличког епископа из Калоче у тадашњој Угарској, а оснивањем епархије за све католике источног обреда у Крижевцима, крај Загреба, 1777. године, и парохије које су организоване на овим просторима су постале њен део. У саставу Крижевачке епархије су гркокатолици на овим просторима били до 2003. године, када је за парохије које су биле у тадашњој државној заједници Србије и Црне Горе основан Апостолски егзархат за гркокатолике. Владика Георгије тада је био именован за првог апостолског егзарха, а пре тога је био на служби у Ужгороду, закарпатској Украјини, одакле Русини воде порекло. Апостолски егзархат обухватио је територију тадашње државне таједнице Србије и Црне Горе, али највише Војводину, јер гркокатолика има у Бачкој, Срему и Банату.
Богослужење се, осим у две румунске парохије, одвија углавном на црквенословенском језику. Но, асимилација је проблем свих мањих националних заједница, поготово у великим градовима, па свештеници морају да се прилагоде новонасталим околностима.
– Настојимо колико можемо да приближимо верницима Божју Реч да би је могли разумети, и у том случају црквенословенски је можда фактор који уједињује све и разумљив је за више нација. А проповеда се, у зависности од националне структуре у парохијама, на русинском и украјинском, али и на српском језику. У Сремској Митровици гркокатолици су углавном заборавили свој матерњи језик, па се проповеда на српском – појашњава владика Георгије.
Свештенство се образује у неколико земаља. У Србији постоји Средња богословска школа у Суботици у оквиру римокатоличке Суботичке бискупије, али у високе школе морају преко границе. Док су гркокатолици у Србији припадали Крижевачкој епархији, свештеници су највише похађали Епархијску семинарију у Загребу, одакле је излазило највише свештеника. Епархија Светог Николе омогућава будућем свештеницима да упишу богословске факултете по жељи, а осим загребачке, богословска школа постоји у Ужгороду (Украјина) у Мукачевској епархији, у немачкој у Ајштету и на Колегијуму светог Јосафата у Риму, који је похађао велики број свештеника данашње Епархије Светог Николе, укључујући и садашњег владику.
– Број гркокатолика не можемо баш тачно установити, али се креће између 20.000 и 22.000, организовани су у 21 парохији и још неколико филијала и за њих се брине двадесетак свештеника. Богу хвала, имамо довољно свештеника за потребе верника ове епархије. И просечна старост свештеника није велика – истиче наш саговорник.
На подручју Епархије постоје и монашке заједнице, које су посебно присутне у Руском Крстуру и Кули. Монаси Светог Василија Великог, такозвани василијани, имају свој манастир и парохију у Кули од шездесетих година прошлог века. Што се тиче женског монаштва, заступљне су сестре службенице Блажене Девице Марије, које су на овим просторима присутне од 1915. године и које су активне у црквеном животу кроз катихизацију и друге активности. Сестре василијанке су биле присутне готово век на овом простору, али су сада у Крижевачкој епархији, а у Руском Крстуру делује и монашки ред такозваних малих сестара.
На подручју епархије делује хуманитарна организација „Каритас”, која је недавно прославила 25 година рада, а Црква издаје и месечни часопис „Дзвони” (Звона).
Специфичност те епархије је што се на њеној територији примењују чак два календара – грегоријански у Руском Крстуру и две румунске парохије у Банату, те јулијански у свим осталим парохијама, тако да је владика већ служио божићну литургију у Руском Крстуру, а то ће исто поновити и у парохијама које се држе старог календара.
Александар Савановић
