Овај несвакидашњи поклон са вишезначном поруком примио је протеклог викенда игуман Лука Бабић, те му наменио место у цркви и припратама где богослужи, а заузврат даровао копију иконе Богородице Тројеручице из Царске лавре Хиландара. Колико га је изненадила и дирнула вештина тек стасалих малих матураната говори и чињеница да је одмах послао фотографије владики Хризостому, који није веровао да су то радила деца, што је највећи комплимент који су могла да добију, кажу она.
Тамара Јокановић, Тара Лончар, Александра Ристић, Марија Грујић и Ленка Докмановић, које су том приликом посетиле православно здање, сачиниле су током годину и по дана, заједно са још девет својих другара, 14 икона у византијском стилу, а у плану им је да у октобру, уколико се укину ванредне мере, живопишу и један манастирски зид. Према речима директора ОШ „Ђорђе Натошевић” Недељка Ђорђића, за овај пројекат бирана су честита деца и одлични ђаци који сви одреда похађају веронауку, док је њихов дар за уметност био у другом плану.
– Игуман Лука чудо је од свештеника – додаје Ђорђић. – За последњих десет година успео је да потпуно обнови Карно, али се није ту зауставио, него је направио и конак, у којем смо ноћили, као и бројни путници намерници који ту сврате тражећи спокој. Иако живи сам, у непосредној близини завршава још један манастир, где је током рата стрељано шездесетак људи српске националности. Пре шест година, кад је конак стављен под кров, посетили смо га први пут и у разговору дошли на идеју да помогнемо онако како једино можемо: тако што ће деца осликати недостајуће иконе и тиме удахнути живот и чисту енергију. У време ванредног стања и онлајн наставе, ђаци су у групама од троје-четворо, пуни ентузијазма, долазили у школу заједно са професором ликовног Савом Станковим, који их је подржавао, усмеравао, те учио како се иконопише у византијском стилу. Као једну врсту захвалности, родитељи су нам поверили да је то била једина ствар која је њихову децу успевала да одвоји од телевизора и рачунара. Долазили су на те часове иако нису морали и остајали колико су хтели, а уз рад и сазревали. Најлепше код тих икона јесте то што колега Станков није инсистирао на тоталној подударности са репродукцијом, него свака одражава карактер детета које ју је стварало са много љубави.
Манастир Карно, задужбина династије Немањић из 13. века, први пут је страдала у време доласка Османлија. Градња новог храма започета је 1893. и завршена три године касније, кад ју је осветио митрополит Николај Мандић, ујак Николе Тесле. На цркву је 1925. дозидан звоник, допуњен звоном које је даровао краљ Александар Карађорђевић. Последњи пут здање су муслиманске војне снаге из Сребренице предвођене Насером Орићем опљачкале и уништиле до темеља 1992, када је жив спаљен тадашњи свештеник Бобан Лазаревић, одбијајући да га напусти. Њему у част, данас у порти стоји Лазаревићева спомен-биста, раме уз раме са пиргом посвећеним Светом Сави.
Не само као директор, већ и као човек, Ђорђић је одлучио да доброту и преданост ђака награди екскурзијом, те су након ноћења у манастиру и јутарње литургије посетили вишеградски мост и Андрићград, уживајући успут у гастрономским делицијама, и тако заокружили културно-историјску причу овог краја.
– Ова деца две године нису ишла на екскурзије због короне, а из оправданих разлога само је пет девојчица кренуло с нама у Карно и околину. Као што су биле дивне док су ово радиле, тако су и на овом путовању показале да служе на углед и својим родитељима и школи, што ме као педагога највише испуњава срећом. Мислим да нам је у локалу, па и на државном нивоу, потребна стратегија на основу које би најбољи ђаци били што више награђивани, што су одавно схватили многи европски и кинески градови, увидевши да постављање камера и полицајаца није довољно за спречавање вршњачког насиља – закључује Ђорђић.
Слађана Милачић
