Иако, по речима Томаса Мана „чак и штетна истина вреди више од корисне лажи“ , ипак „има истина, које нису за све људе, нити за сва времена“ како је рекао мудри Волтер. О томе зашто људи лажу причали смо с полиграфском испитивачем и психологом, мр Борисом Ђуровићем из Новог Сада.
- Људи лажу да би избегли казну, да би добили неку награду, да би заштитили неку другу особу. Углавном су сви ти случајеви везани за концепт награде и казне. Но, постоји и још једна категорија мотива за лагање, а то је осећај моћи. Људи некада лажу или варају друге да би имали осећај моћи или постигнућа. Реално, они ту не добијају ништа, али им остаје осећај самозадовољства.
Да ли би се та категорија лагања могла упоредити с бароном Минхаузеном?
- Коју је он корист имао од својих лажи не знамо, али се он свакако боље осећао док је причао своје приче. Но, ипак постоји категорија људи која то ради доста малициозно, с намером да повреде друге људе, да им науде, а све са жељом да би себи обезбедили осећај величине, моћи…
Зашто је та категорија баш проблематична?
- Код решавања полицијских случајева, да бисте пронашли починиоца, морате да имате и мотив. Код ове категорије људи нема јасног мотива, па је теже проникнути да ли су они починиоци…
Постоје људи који су патолошки лажови. Како да њих препознамо?
- Патолошки лажови могу да се подведу и под ту категорију, али могу да лажу да би остварили неку корист или да би оставили утисак. Мада често лажу и без јасног циља. То су обично људи који се нису остварили, али ипак имају потребу да покажу како су важни. Није битно шта је истина, или лаж, битно је да ви нешто представите тако да други поверују у то. Ево примера, у овој ери јавних социјалних мрежа, није битна ваша стварност већ оно што поставите на Фејсбуку. Па неки то користе да створе илузију живота – слика се с неком девојком у пролазу, па напише да му је то девојка и слично…
У чувеној причи, Пинокио кад год слаже нос му још мало порасте. Да ли тај синдром Пинокија заиста постоји, односно да ли постоје телесни сигнали који откривају лагање?
- Једна од највећих заблуда да постоје телесни сигнали који потврђују лагање – као што је у причи Пинокију растао нос. Не постоје сигнали лагања, постоје само сигнали узнемирености. Рецимо неком су дланови влажни, зноји се, али не знојимо се ми само када лажемо.
Како да препознамо да ли ти знаци узнемирености указују на лагање?
- Знакови лагања су, у ствари, знакови узнемирености. Оно што би ми као неки Шерлок Холмс требало да утврдимо је зашто је неко узнемирен. Ако се знакови узнемирености појаве баш у ономе што желите да слажете, онда испитивач примећује да говорите једно, а ваше тело говори друго. Вештина је не у препознавању тих знакова, већ у разлучивању на шта ти знаци могу да указују у конкретном случају, у приписивању правог значења тим знаковима узнемирености.
Ваше искуство с полиграфом у том случају вероватно би било драгоцено.
- Када неко дође први пут у полицију, а оптужују га за неки преступ или крађу, он ће сасвим сигурно имати знакове узнемирености. Вештина испитивача је да одреди када он има те знакове и да их правилно протумачи. Поента је значи у објективности, опрезу, припреми, размислити о разлозима зашто би неко могао да вас лаже, провести експеримент – односно протумачити шта нам говоре знакови узнемирености и на крају донети закључак. То би били основни кораци.
Како сте постали полиграфски испитивач?
- Завршио сам средњу медицинску школу у Новом Саду, потом војну медицинску, уписао психологију, али сам био прекомандован у Кумбор. Тамо сам био у ратној морнарици и паралелно студирао. После бомбардовања 1999. сам напустио војску, завршио факултет, неколико година потом радио на психијатрији… Врло занимљиво искуство, као да сам био у некој паралелној димензији која функционише са овим нашим светом. Потом су у МУП-у тражили полиграфисту и мени се указала прилика да се бавим овим занимањем. Тамо сам радио скоро девет година. Сада се бавим консалтингом.
У међувремену сте магистрирали баш на тему полиграфског испитивања и психопатије.
- Тема је била да ли психопате могу да обману полиграф и по мојим истраживањима тај мит да психопате лажу без пардона се није показао као истинит. Но то истраживање је отворило сасвим ново питање: да ли полиграф могу да прођу људи који су сасвим нормални, а мене је почело да копка ко су ти људи који могу да прођу полиграф, тако да је то тема мога докторског рада.
Како је изгледало то истраживање?
- Једна група студената је била мој узорак за испитивање. Прво само урадио тест личности, онда сам их преко полиграфа испитао. Пронашао сам одређен број испитаника који су прошли полиграф и било ми је интересантно које су то особине потребне да би се обмануо полиграф. Једна од тих особина је била савесност, односно, особе које су биле нереактивне на полиграф, нису биле савесне. Што би значило да особе које су изузетно савесне тешко лажу.
Какве то има импликације у обичном животу?
- Када се, рецимо, ради тест личности за посао, то би значило да особа која није савесна може да вас лако слаже. Не мора да то буде у свакој ситуацији, али ако се прилика намести, та особа ће вас лако слагати, а да то ни не приметите! То не мора нужно да буде лоше, маркетинг је професија којима су такви људи добродошли.
Колико је полиграф поуздано средство у одређивању да ли неко лаже или не?
- Што се тиче полиграфа, он је апсолутно поуздан у регистровању знакова узнемирености, али вештина полиграфисте је та која приписује значење тим знаковима. То је као и сваки занат, што више праксе имате, све сте бољи.
Марина Јабланов Стојановић
Најбољи пример је лични пример
Како васпитавати децу да не лажу?
- Најбољи савет је ваше понашање. Ако ви говорите једно, а радите друго, онда можете то да очекујете и од деце. Ако сами лажете, како да децу учите да говоре истину? Када сам неком приликом на једном предавању упитао публику да дигну руку они родитељи које деца лажу. Нико није дигао руку. Онда сам замолио да подигну руку они који су лагали своје родитеље за неку битну ствар. Скоро су сви подигли руку. Дакле, ја сам лагао своје родитеље, али мене моја деца не лажу! Вероватно када би то признали, онда би се осећали као лоши родитељи, да се не труде довољно и гомилу других ствари… То је један од разлога што родитељ последњи види да је његово дете наркоман. Он просто неће то да види! – нагласио је Борис Ђуровић.
