Потомак је чувене породице из Бача која је изнедрила једну од баштина тог војвођанског насеља - апотеку „Гебауер”, која је међу најстаријима у нашем региону. О томе колико је биографија господина Гебауера богата најбоље сведочи број излечених пацијената и успеси које је низао на пољу педијатрије, а нарочито хематологије, те број студената, који су из његовог кабинета изашли са дипломом у руци, на шта је, како каже, највише поносан и што је оставило трага на његову личност.
Након завршене Гимназије у Бачкој Паланци, Ервин одлази у Загреб, где је студирао медицину. У том периоду окушао се и као новинар, и то спортски. Био је спољни дописник за наш лист, а успомену на то чува „Дневникова” оригинална дописничка легитимација за место Бач, издата на његово име 5. септембра 1953. године, коју и данас уредно чува у свом дому.
– Та легитимација ми је обезбеђивала приступ и место у новинарској ложи, које ме је увек чекало и то је била велика част, њу сам морао да показујем сваки пут при доласку на утакмицу – присећа се др Гебауер. – Једном приликом сам грешком заузео место у ложи једном од цењених новинара, због чега ме је добро искрпио, а после смо се спријатељили. Редовно сам од извештавао са спортских утакмица и то телефоном. Где год су наше екипе играле ја сам извештавао. Мој тата је иначе био у једном периоду новинар у Будимпешти, због чега сам се и „заразио“ том професијом.
Током студија у Загребу је био уредник стручног часописа „Медицинар” за који су и многи професори писали, а у каснијим годинама писао је за Грађански лист у Новом Саду и једном недељно имао своју колумну о медицинским темама, коју су, како каже, многи волели да читају, јер је у њима пратио разноразне догађаје, али и давао здравствене савете. Писао је и за „Еликсир” и лист „Мађар Со”.
Иако је добијао понуде да остане у Загребу и ту се специјализује, Гебауер се након студија ипак вратио у вољени Бач и ту интегрисао и формирао Дом здравља, те био његов први управник. Ту је отворио ванболничко породилиште и дечији диспанзер. Док прича о родном Бачу образи му се осмехују, па признаје да у том војвођанском месту има нешто магично што га изнова њему враћало.
– У Бач сам и након пресељења у Нови Сад наставио да одлазим сваке среде као педијатар и лечио децу и то све донедавно, тако да сам тамо више од 50 година радио са извесним прекидима – прича за „Дневник” др Ервин Гебауер и додаје да му често кажу да он више воли Бач од оних који у њему и данас живе. – Постао сам први почасни грађанин Бача и то признање добио за дугогодишњи допринос здравственој заштити деце и због ангажовања у афирмацији историјске баштине Бача, поносан сам на то…
Њихова породична апотека у Бачу била је позната широм тадашње Југославије, а посебно су били чувени по козметичким препаратима, чајевима и кућним флуидом „Биљна роса”. Његова породица је четири деценије водила апотеку, а на њу је постављена и спомен-плоча општине Бач. Данас је та зграда празна, али је Гебауер и даље обилази јер не жели да она остане заборављена. Иако је његов деда још 1828. године основао ту апотеку, која је након века од отварања понела назив „Стогодишња апотека Гебауер”, а потом делатност на себе преузео његов отац, Ервин је ипак за свој животни позив одабрао медицину, јер му је, како каже, она била интересантнија.
У биографији професора др Ервина Гебауера стоји и да је основао Центар за хематологију и онкологију Института за здравствену заштиту деце и омладине у Новом Саду. Први је у тадашњој држави увео принцип кућног лечења хемофилије, односно, урођене болести крварења, и промовисао га као нови вид терапије на велико задовољство најмлађих који су сами себи могли да дају одређени фактор заштите у зависности од врсте те болести. Дуги низ година био је председник Републичког одбора за хемофилију и путовао по целом свету, те учествовао у разним истраживачким пројектима и стручним студијама на ову тему. Највише је поносан што је добио позив да буде почасни професор у Будимпешти на тамошњем универзитету. Исписао је многе странице уyбеника о обољењима крви, из којих студенти и данас уче. У биографији професора др Ервина Гебауера стоји и да је основао Центар за хематологију и онкологију Института за здравствену заштиту деце и омладине у Новом Саду. Први је у тадашњој држави увео принцип кућног лечења хемофилије, односно, урођене болести крварења, и промовисао га као нови вид терапије на велико задовољство најмлађих који су сами себи могли да дају одређени фактор заштите у зависности од врсте те болести. Дуги низ година био је председник Републичког одбора за хемофилију и путовао по целом свету, те учествовао у разним истраживачким пројектима и стручним студијама на ову тему. Највише је поносан што је добио позив да буде почасни професор у Будимпешти на тамошњем универзитету. Исписао је многе странице уyбеника о обољењима крви, из којих студенти и данас уче.
– Након студија у Загребу и рада у Бачу, завршио сам специјализацију за педијатра и тада сам пре подне ишао на специјализацију и то врло оштру у Нови Сад, а поподне радио у Бачу и то је било више него напорно, а још је требало и учити – наглашава кроз смех Ервин Гебауер. – Потом су ме позвали да постанем асистент на Медицинском факултету, па сам због тога прешао у Нови Сад. Када сам конкурисао за тај посао дактилографском грешком писало је да сам рођен у Бечу, а школовао се у Бачу и то ме је пратило годинама.
Данас време, осим уживајући са својом породицом и дружећи се са многобројним пријатељима и колегама, воли да проводи читајући енглеске детективске романе, али и гледајући фудбалске утакмице. За досаду, каже, и не зна. Живи са својом супругом Вером, са којом има две ћерке и троје унучади.
За крај, на наше питање да ли читаоцима смемо да откривамо његове године, Ервин одлучно одобрава и док се усправља на фотељи с поносом изговара да има 83 године, те нам са смехом и у шали цитира Миру Ступицу, која је једном приликом рекла да се године не броје, већ само паре.
Владимир Бијелић
