Елена Антоновска Едизер: Напуштање зоне комфора

Вероватно се и сами понекад запитали како неко постаје исцелитељ, како уме

да осећа енергију и да њоме помаже другима, како се стичу те чудесне и невероватне вештине и знања која се не уче у класичним школама и на универзитетима. Неко се такав роди, али често такви људи имају неке обичне животе, баве се неким „нормалним“ пословима и онда им се све то у неком тренутку као гумицом избрише, или им се живот сруши као кула од карата… Сви кажу с разлогом, да би на том брисаном простору почели да подижу неки другачији живот посвећен другима. Ни животна прича наше саговорнице се не разликује много од овог обрасца – математичарка и информатичарка Елена Антоновска Едизер из Скопља (Македонија) сада енергијом исцељује. Често долази у Нови Сад и држи предавања, семинаре и бави се терапеутским радом.

- Пре десетак година била сам у браку у којем сам била злостављана. Нисам могла, ни знала како да се ослободим. Остала сам без новца, посла, без ичега... Живела сам у страху, имала нападе панике и параноје, нисам смела да изађем из куће… А то је био само наставак једне веома болне животне приче. Но, како ништа није случајно, у тим тешким моментима у мом животу појавио се исцељитељ. Отишла сам на третман и после неколико третмана ми је почело да бива боље. А онда сам била позвана на курс Праниц Хеалинг (исцељења праном, енергијом) који је држала Клаудија Дикман из Беча, која је тада први пут била у Македонији. Потом сам јој постала ученица. Тако да сам за годину дана и сама почела да исцељујем енергијом друге и основала свој центар у Скопљу. Некако су ми се сва врата отворила на том пољу – а када си на правом месту, онда се увек тако и дешава. Живот те увек одведе тамо где треба да будеш.

Али то није једина вештина коју имате, ви сте стекли разне вештине?

- Да убрзо сам почела да учим реики, јапанску методу којом се помоћу енергије која тече кроз организам елиминише стрес, релаксира, али и лечи, па сам постала реики мастер. Мени је учење увек ишло од руке, па сам осим поменутих енергетских метода савладала регресотерапију, НЛП (неуролингвистичко програмирање), коучинг (метода која омогућава много брже постизање жељених циљева и резултата), практичар за ЕФТ (метода емоционалног ослобађања), тета хилинг (техника исцељивања у којој се користе мождани таласи ниске фреквенције), свашта нешто… Но, оно што је можда више важно је животно искуство, јер морам да знам кроз шта мој клијент пролази да бих могла да му помогнем.

Где је ту спона с знањем као што је информатика?

- Има много заједничког, све је исто, само је начин представљања различит! Да би се разумеле природне науке, мора да се поседује способност апстрактног мишљења, а у овим вештинама је важно да разумеш концепте који нису видљиви баш свим људима… У мом животу некако је стално била потенцирана помоћ другима. Никада се нисам борила за себе, али зато за друге – увек. Често сам била и раме за плакање, пријатељи су ми долазили не само да се изјадају, него и зато што сам имала праву реч за њих. Из ове перспективе могу да кажем да сам увек имала неку ширу слику, имала сам увид шта се дешава, па сам и могла да им дам прави савет, укажем на решење или, да их макар подржим и охрабрим да буду оно што јесу…

Осим жеље да помажете другима коју сте носили у себи, колико вас је едукација усмерила?

- Сва едукација нам помаже да енергију усмеримо у добром правцу. Да она послужи на најбољи могући начин, да допремо до неког тананог дела човека који ће то препознати и прихватити да крене у промену. Није лако напустити ту зону комфора, ма каква она била, али само тако су могуће промене. Најтеже у мом послу је допрети до људи, а када једном допрем до њих, онда је све стварно лако, онда и они сами могу да се мењају. Значајно је да осете да су вам важни, да имају поверења и да знају да је и мени важно то што радим. Важно је да будемо искрени према њима, а искреност обухвата и љубав, јер то што им говорите мора бити из позиције љубави. Јер та емоција доноси право разумевање, увек одведе на прави пут. Љубав увек мења људе на боље! У то искрено верујем.

Ипак, како да људи не буду препуштени шарлатанима, како одабрати правог терапеута?

- Нема добрих и лоших метода, нити добрих и лоших терапеута – има само оних с којима смо на истој таласној дужини и оних с којим нисмо. Оно што је битно за коју ћемо се особу одлучити је каква је та особа као човек. Које му је добробити његово искуство и знање донело и да ли је он постао бољи човек или није! Его и рацио могу да вас преваре, но срце не може. Оно што треба увек очекивати од људи који се баве другим људима су понизност, скромност и саосећајност. Нисам против сертификата, потребни су, али титуле и звања ништа не значе ако иза тога не стоји човек. Бавити се нечијим здрављем и нечијим животом је јако велика одговорност!

Људи више воле де препусте одговорност другима… На који начин ви себе ту постављате?

- На овим просторима ми имамо синдром вође, волимо да будемо вођени, јер је тако лакше, препустимо одговорност за свој живот другоме… Но, то не траје дуго, јер свако мора да прихвати одговорност за сопствени живот! Тако да себе не видим као гуруа, већ као неког ко људе усмерава ка њиховом путу. Истина је, на путу је лакше када имаш водича и одговорност носи увек онај који зна. Ипак, на том путу смо заједно и зато је важно да не играмо улоге, да спустимо маске и да их се ослободимо.

А шта би био крајњи циљ?

- Крајњи циљ је слобода да будемо оно што јесмо, да се понашамо у сагласности са самим собом и да прихватимо и себе и друге, али и да то научимо и друге. Можда је то суштина свих учења – дозволити себи да будеш слободан, али с тим иде и велика одговорност. Слобода је бити човек у сваком смислу те речи, бити оно што јеси, али и радити за добробит свих. Да схватим да могу да учиним све што пожелим, да осећам одговорност и да у том јединству као душа видим једну ширу перспективу, виши циљ. Наш пут је увек да оставимо нешто иза себе што ће бити на добробит другима. Наш виши циљ је љубав, ми морамо да научимо да будемо у љубави и миру са собом, да покажемо да је љубав оно што мења људе.

Није то баш лако, на овим просторима људи су веома пропатили…

- Сви ми осећамо кроз колективно несвесно патњу и све сукобе и ратове. Осећамо ту тежину, па и дан-данас на многим деловима планете се ратује и гладује и сви ми осећамо ту патњу. Морамо да имамо на уму да ако један човек пати, патимо сви ми, јер нисмо острва, сви смо ми одговорни на неки начин. Кроз сопствено исцељење ми помажемо свим људима да се исцеле. Илузија је да смо ми изоловани, ми смо сви ту заједно, јер све је енергија. Потребно је да спознамо своју енергетску природу да бисмо били у равнотежи, а онда спознамо онај аспект да смо ми духовна бића и да је све повезано и да не постоји изолација.

Многи људи који посећују радионице за лични развој то раде из дубоке потребе, мада има ту и помодарства. Шта мислите о томе колико нам је заиста потребна помоћ?

- Свима нам је потребна. Није човек у сваком моменту способан да помогне сам себи, потребан нам је бар лековити разговор са неким, савет, енергетска подршка. Цака је у томе да будемо свесни да нам је потребно, да сами потражимо помоћ, јер другачије нам не може бити ни дата. С друге стране све ове технике за подстицање и унапређење личног развоја, сва ова знања, ако их не примењујемо не вреде ништа. Тренутно у овом свету су потребни овакви људи, који примењују оваква знања, да бисмо могли сви да напредујемо. Оне помажу да дођемо у баланс и да своју страст, своју енергију усмеримо у правцу вишег добра.

Марина Јабланов Стојановић

EUR/RSD 117.7389
Најновије вести