Миладин, због питоме нарави прозван Милаћко, родио се пре 57 година. Од малена беше јасно да је другачији од својих вршњака. Оно што је већину интересовало - њега није. И обрнуто. Помало усамљен, са својим мислима, често се није уклапао у уврежени начин живљења. Сиромашан, али не и несрећан због тога. Управо ова последње наведена особина, тако неуобичајена у данашње време, пратиће га кроз живот. Живео је Миладин на маргини великих догађаја, повремено радећи као портир или помоћни радник по локалним фирмама. А онда, пре више од три године, када му се пиво нашло у рукама, десило се тада за њега нешто необјашњиво: кад је отворио флашу, чеп је одскочио и залепио му се за руку!? Потом, увидео је да без проблема за тело може да „залепи“ виљушке, кашике, мобилне телефоне...
- Наравно, видео сам да поседујем нешто чудно, а преко рођаке дошао до докторке која је и позната биоенергетичарка - вели Миладин. – Пред њом сам показао шта све могу да залепим за тело. Била је запрепашћена... Онда је рукама неколико пута прелазила преко мене и казала да јој ставим руку на колено. После пар секунди рече ми да имам невероватну биоенергију - сећа се Филиповић.
Изненадио се, али и присетио многих ствари, па и неких догађаја из раног детињства, попут оног кад је са мајком ишао у госте.
- Имао сам десетак година. Пролазили смо поред моста, а изнад те ћуприје видео сам велику светлећу куглу. Рекао сам мајци шта видим, а она ми је одговорила: „Ма каква кугла дете, шта је с тобом?“ Једном сам видео на облаку гомилу куглица, као да су биле спојене у ланац - присећа се Милаћко.
Сад су давне тајне добиле одговоре, уобличиле смисао. Све изгледа мање мистериозно него пре. А Миладин је увидео да, кад се добро сконцентрише, за тело може да залепи и стакло, порцелан, целофан и неке ствари атипичне за већину биоенергетичара. Изузетан дар постоји, у то више није било сумње, али право питање је било шта урадити са њим? Уз препоруку и упутства лекарке, Миладин је набавио литературу и почео да помаже људима, углавном онима са реуматским оболењима. Једна просторија његове трошне куће постала је ординација.
Комшиница спремна за њиву
Терапију Миладин почиње тако што стави руку на болно место и, како каже, преузима бол на себе, те га се ослобађа тресењем руке. Једном приликом, брачни пар из комшилука је кренуо на њиву, али је жени јако позлило и врло лоше је изгледала.
Наишао Миладин, а комшија га замоли:
- Ако стварно имаш нешто у себи, помагај, умреће ми жена – завапи уплашени човек.
После десетак минута, након што је Миладин држао руку на њеном челу, госпођа се повратила и упитала запањеног супруга:
- Боље ми је. Хоћемо ли, најзад, на њиву?
- Имам тромб у нози, а и кичму сам оперисао – вели Љуба Марић, кога је Милаћко управо ослобађао бола. - Године су стигле, богами 75. Дођем овде два ил' три пута месечно. Помаже, још како! Само, ја 'оћу да платим, ал' он неће да узме, иако је сирома’ - вајка се стари Госпођинчанин.
То нам је потврдило више њих. Никада Филиповић не тражи паре, нити било шта за узврат. Ако неко баш инсистира и жели нешто да остави - у реду. Овде долазимо до једне нелогичности, те Миладина питамо: зашто не уновчи дар који има, поготово што му је материјална ситуација врло, врло незавидна. Од одговора жмарци су дуго пролазили низ кичму.
- Мени је драже да помогнем неком, него парче хлеба да поједем. И да спавам под ћупријом, исто бих радио – мирно објашњава.
Беху некада браћа Козма и Дамјан, лекари који никада нису наплаћивали своје услуге, па су зато прозвани бесребреници. Њима у част и захвалност, многи Срба слави ову славу, такозване врачеве, 14. новембра. Миладин Ђурђевдан, али дилему нема.
- Верник сам и убеђен да ми је ово дар од Бога, те није право да га користим за новце – вели Милаћко.
Дивану и анегдотама никад краја. Но, неке ствари ни сам Миладин не уме да објасни. Некад, каже, напросто предосети када ће телефон зазвонити. Предосети и догађаје, осети атмосферу...
- Чуо сам од докторке да ме и неки кинески биоенергетичари прате. Кажу, наводно, да сам на неким вишим нивоима. Ал' не знам шта то значи - каже Миладин.
Не знамо ни ми. Али, кад неко живи тешко, некад је предмет подсмеха и потцењивања, те изабере сиротињску муку пре материјалних добара зарад задовољних људи које бола и муке бар делимично ослобађа, можда је то тај виши ниво?
Душан Кнежић
