Они који га добро познају кажу да је успешан и у једном и у другом. Др Дејан Лукић успешно гради каријеру и као хирург и као асистент на Медицинском факултету у Новом Саду, али и на плесном подијуму у аргентинском тангу. Са својом плесном партнерком Аном Наупарац Деспотовић основао је 2007. године удружење „Тодо Танго“ које је овај сензуални аргентински плес довело у Нови Сад и Војводину, а за 14 година постојања организовали су бројне радионице, семинаре и плесне вечери-милонге, а најпрепознатљивија међународна манифестација иза које стоји др Лукић са сарадницима је „Нови Сад -Танго град“ који свако лето највећи војвођански град претвори у престоницу танго ритма, а плато поред сата на Петроварадинској тврђави у велики плесни подијум за плесаче-тангеросе из разних крајева Србије и света.
Кроз њихове плесне радионице до сада је прошло преко 500 плесача разних генерација, многи од њих остали су верни аргентинском тангу и учествују у милонгама. Наш саговорник наводи да танго није обичан плес.
– Танго није само плес. Он обухвата и музику и културу Аргентине. То је начин живота – представља нам ову игру др Лукић, специјалиста опште хирургије.
Неретко га пацијенти препознају као плесача из спота Здравка Чолића за песму „Што ти дадох“, па је изненађење веће кад сазнају да је плесач у ствари хирург који ће водити рачуна о њиховом здрављу.
Како појашњава за „Дневник“, овај Сомборац је плесом почео да се бави по доласку на студије медицине у Нови Сад, почетком двехиљадитих, променио је неколико плесних клубова где се упознао са плесном партнерком Аном Наупарац Деспотовић и са којом је открио и изабрао танго као свој коначни плесни избор. Ишао је на редионице танга у Београд 2005. године, а онда је по наговору инструктора танга, заједно с плесном партнерком оформио удружење „Тодо Танго“ које и данас постоји и негује и промовише културу агрентинског плеса.
Наш саговорник наводи како да би се овим плесом овладало потребно је око две године вежбе, јер развијање вештине плеса подразумева и завидну физичку кондицију, пошто се по једној дужој плесној вечери промене по две-три кошуље или мајице због зноја, али танго тражи и разгибаност и одређену психичку припрему.
– Вежба се постура, баланс, комбинаторика и као најважнија ствар вежба се конекција са особом с којом плешете. Танго од мушкараца тражи да „сажваћу“ свој его. С друге стране, јаке жене имају проблем од старта да проплешу, да се препусте и да скроз верују свом партнеру-лидеру. Кад станете испред плесног партнера може се видети ко је каква личност – наводи Дејан.
Танго је игра са много физичког контакта, где се плесни партнери додирују горњим делом тела и лицем, па је за почетнике у овом плесу прилично необично на почетку прилагодити се правилима танга.
– Када нам дођу почетници, прво их учимо технике да би могли да тако плешу. Када дође моменат да буду „близу“ и уђу у приватни простор друге особе, ту буде различитих сцена, од непријатности, стида, смејања… али када се навикну, онда то крене својим током – истиче наш сговорник и додаје да танго захтева одређену озбиљност и зрелост, те препоручује да се овим плесом не баве млађи од 25 година.
Али, зато су у њиховом клубу плесали и плешу и парови који су прешли 70 година живота. Поједини плесни парови постали су и животни парови, што, како указује, говори о посебној конекцији међу људима који плешу ову аргентинску игру.
Ово удружење нема своје просторије па закупљују плесне сале. Сада се налазе у Улици Петра Драпшина, где одржавају часове плеса и милонге. Али, недостатак свог простора прави доста проблема, јер нису увек сале доступне за предвиђене програме, па су периодично принуђени да мењају локације за плесање танга.
Танго много даје, али тражи посвећеност
– Танго је и нека врста психотерапије, брачне терапије. Аргентински танго се користи у рехабилитацији пацијената с деменцијом, Алцајмеровом и Паркинсоновом болести. А и здравствени бенефити су бројни, и што се тиче менталног стања-релаксације, и што се тиче флексибилности покретљивости зглобова, јачања мускулатуре... А са друге стране тражи дисциплину. Тога треба и у медицини. Танго много даје али тражи посвећеност. Мени конкретно танго доноси релаксацију, подстиче ме за рад на себи, значи ми за комуникацију. И физички ми значи, јер немам проблема с кичмом – закључује др Дејан Лукић.
Са тангом је обишао велики део света, јер у многим земљама постоје танго заједнице, па је имао прилике и да плеше на различитим фестивалима, али и да упозна многе тангеросе с разних меридијана. За њега најупечатљивија је била посета Буенос Ајресу, родном месту танга, где је могао на лицу места да осети дух Аргентине и онога што танго чини таквом игром, наводећи да је музички синтеза немачке и шпанске музике и ритма црних робова који су довођени у Латинску Америку.
Дејан истиче да аргентински танго са собом носи бројна терапеутска својства, управо зато што почива на контакту плесних партнера. Рад на Институту за онкологију доноси много стреса и сусрета с пацијентима којима је потребна помоћ и подршка јер имају карцином. Како наводи, управо кроз танго је изграђивао вештину комуникације, али и смиреност која је оболелима преко потребна када причају с лекаром о својој болести.
Александар Савановић
